Letnja Oluja
Кажу, почела је да слама мушка срца. 
Она то тако није видела. 
За њу, он је био само још једно дете које не зна шта хоће. 

Срце сломе сами себи.
 А сломе га тако што се поносу нанесе велика рана и не знају како да се носе с тим и превазиђу то.
 Желе да пате. 
Патња им је потребна, да би у туђим и својим очима деловали као жртва

После кажу да му је сломила срце. 
Ништа се од тога не би десило, да је он био снажан. 
Надао се немогућем.
 Себе преценио. 

Она је била неосвојива. 

Ко разуме схватиће  :D
Labels: 8 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Постоји једно питање које имам прилику да чујем често, а које ме много нервира. Не знам ни како да одговорим особи која поставља такво питање, јер сигурно одговор неће схватити. Наравно да неће разумети, схватила сам то тек кад сам пар пута губила време дајући одговор. Након мог образложења би климнули главом, али би их поглед одавао да немају представу о чему причам. Сада такво питање игноришем, прелазим на другу тему. Ни то не буде увек најбоља опција, јер понеки оштроумнији то примете па и даље чачкају ту тему. Понадам се да ће ипак схватити, али опет погрешим.

Питање гласи: ''Колико ти плаћају?''

Откуд да неко мени поставља такво питање? Када се поведе разговор о хобијима поменем позориште. Да сам била у дечијој сцени 3 године и сад у омладинској 2. Да смо са неким представама наступали и по двадесет пута! Доста смо путовали, деца су била фина. Много сам волела то. Део кад се изађе на сцену са наученим текстом. Па увежбавање покрета. Костими! Ах! Па премијера! Рефлектор од кога крећу сузе на очи а треба да изговориш прву реченицу и започнеш представу! Тај тренутак треме што траје до краја те прве реченице! Наставак је нестваран. То више није глума, то није позориште, ту није публика, ту су само ликови, проживљавање догађаја! Прича тече даље, радња се развија! Понеки уздах публике те враћа на земљу, сетиш се да глумиш, да је то само твоја улога! Људи пажљиво слушају! Ишчекују! Прате твоје кораке, желе да те саслушају, да схвате. Налазе се и они у бајци, радују се с тобом, плачу с тобом! И на крају... Аплауз! Устају са осмесима на лицу, чекају поклон глумаца, тапшу непрекидно! На тренутак су заборавили на свој живот, на проблеме које их чекају, на своју сујету! Е то је успех!

И нађе се нека будала да ме пита да ли ми то неко плаћа. -.- За такво задовољство мене неко пита да ли ми плаћају. Сама помисао плаћања, да се све своди на новац ме убија у појам. А где је ту љубав према нечему? Улажем труд јер тако желим. Да не помињемо да је то аматерско позориште, да наравно нико не би ни плаћао детету. :Ѕ

Такође су ме питали да ли ми плаћају да пишем за новине. Хеј, па лист је тек основан! Бесплатан! Квалитетан! Тешко је да ти било ко објави текст негде, а ја сам имала срећу да будем у првој постави редакције. Ми смо основали тај лист у сарадњи са Канцеларијом за младе. Сама чињеница да се моје име нађе у њему, да људи воле моје текстове је довољно задовољство! Да желимо, могли бисмо и да лепо зарађујемо на њему. Циљ је да се пренесе порука младима! Да и ми имамо нешто да кажемо! Чак нам је општина платила, као редакцији превоз и карте за Егзит!
<3

И после ми дође неко да ме пита: ''Колико ти то плаћају?''
А колико теби плаћају зурење у фејсбук и играње каунтера?
Labels: 10 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Демијан је рођен једног сунчаног дана, када је било време учења и поправљања оцена, у доба почетка тропских температура, као син лепотице Мазе.

Маза, највеличанственији пас у крају, је одувек имала пуно удварача. Њен стас је годинама привлачио пажњу, није било пса који није желео њу за партнерку. Међутим, била је избирљива, држала је до себе. Права заводница. Волела је да прошета улицом високо уздугнуте главе, не гледајући никога. Све очи би биле упрте у њу. Они одважни би пришли, молили је за мало пажње, на шта би она фркнула. Није се обазирала на патетичне мушкарце. Општила је само са мужјацима достојним ње. Све кучке из околине су јој завидиле, проклињале би ноћима своју судбину безличних луталица. Оне су биле те које би прихватале псе које би Маза одбила. Маза се није обазирала на неуспеле, живела је свој живот, лагодно колико би куче лагодно могло живети. Имала је кров над главом, храну и пре свега љубав. Веома несташна као мала, прерасла је у мудру женку. Научила је да поштује оно што има, да се радује ситницама. Године су пролазиле, она се није много мењала. Преживела је свакакве тренутке, и болести и повреде и коћења и велику навалу бува од којих су многи пси умирали. У својој десетој години живота, решила је да је опет време да има своју децу. Чекала је прави тренутак када породица не мотри на њу и истрчала у ноћ да задовољи свој нагон који ју је чинио нервозном недељама. Није морала много да чека, њен изабраник је већ био спреман... Након пар месеци, Маза је опет постала мајка. Ту почиње прича о малом Демијану.

Демијан је био веома мирна беба за разлику од брата и сестре. Они се нису дуго задржали у кући, али он је остао. Био је ненаметљив, волео је да се мази. Међутим кад је остао сам са мајком, схватио је да је једини мужјак у кући. Почео је да заводи ред. Није више било ћутљивог пса, сад је захтевао пажњу и знао је да ће је добити. Мудро је поступао, па га је породица задржала. Волео је свеж ваздух, ону траву испред куће, волео је да трчка по улици, да задиркује своју мајку. Да улети у кућу, поотвара сва врата, буде на тренутак помажен по глави и да опет трком истрчи напоље. Имао је ведар дух младића који тек открива лепоте овог света. Снежног дана, када се излазило напоље само по нужди, Демијан се играо са својим вршњацима. Онда је наишла Она. Звала је децу у кућу, да не назебу. Пожелео је да она позове и њега да и њега угреје. Њен лавеж га је опијао. Била је то његова прва комшиница, Бувица. Бувица, распуштеница, је била веома ситно куче. Ружњикава и мала, ал чисте душе и сјајне харизме. Није обратила пажњу на младог Демијана, за њу је он био само син њене старе пријатељице Мазе. Демијан им је ишао у госте често, трудио се да га она примети, да јој се свиди. Али без успеха. Постао је утучен. Скупио је некако храбрости да  упита своју мајку за савет. Маза му је објаснила да мора да се докаже као мушкарац, тако бива у њиховом свету. Чекао је своју прилику. Након пар дана стрпљивог ишчекивања, приметио је крупног, набуситог пса како агресивно прилази Бувици. Желео је да поведе неко дете са собом, не би ли се људи сажалили на штене и дали им хране. Бувица није желела такву судбину својој деци која су била сигурна с њом. Пас је наваљивао, чак и претио Бувици. Бес је растао у Демијану. Зар неко његову прву љубав, његову Бувицу да малтретира? Притрчао је и муњевито скочио на пса. Зачуо се јаук. Демијанови зуби су кидали врат искуснијег и старијег супарника. Након пар минута пас је побегао цвилећи, без освртања. Још увек дрхтећи од страха, Бувица погледа у Демијанове очи пуне чежње. Он је био њен спасилац, а деловао је тако младо, тако крхко. Коначно га је видела. То је било то.
Бувицино срце је сада припадало Демијану. 

Пост писан на основу истинитог догађаја.
<3
Демијан је име добио по Хесеовом Демијану. Препоручујем да прочитате, ако већ до сада нисте :)
Labels: 9 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
С напором се трудим да отворим очи док ми поред главе трешти: ''Опааа ун дос трес! Уно пасито паланте Мариа! Ун дос трес! Ун пасито патрас! Анке ме муера ора! Мариа! Те тјенго ке бесар!'' Покушавам да се концентришем на устајање, али тело је и даље сањиво. Не жели да слуша. Ајде, Марија, је'н два три! Магла се провлачи кроз прозоре, опкољава собу. Чекај, то није магла, него се очи опет предају и тону у сан....Музика не одустаје у својој мисији: ''Аси ес Мариа, бланка ком ел диа, перо ес венено си те кјерес енаморар...'' Устајем. Тетурам се. Падам преко неке столичице и затичем себе како се кикоћем на поду. Е, Марија, Марија, диж дупе! Доброооо. Зачујем лавеж паса који жељно ишчекују да их пустим напоље. Већ сам се разбудила. Мице моје мале, где њих да пустим да чекају. Јааооо Демијане не скачи на мене... Напољеее, ајде напоље! Ма јесам ти недостајала, мица моја мала, је л' јесам? Ццц, душа моја, а нећеш сад напоље, зима а? Мореее немој ја да те потерам! Мрштим се док гледам кроз прозор. Биће ово хладан дан. Грабим најдебљи џемпер који сам успела да нађем, облачим се, пакујем књиге на брзака... Гвирим мајци у новчаник, узмам довољно за доручак и трчим на аутобус.
Оу шит. Тек је 20 до 8. Овај неће бар још 15 мин. Могу и пешице, али је ледено, а и мрзи ме. Наилази једна раздрагана бакута. Окреће се ка мени. О не, не... Нисам ти ја добар саговорник...
''Је ли ти мала, а је л то аутобус чекаш?'' Чекам, виш да чекам, не мрзнем се за џабе бре! ''Него, виш да ће неки снег да падне, ихихи, ал ће снег да паднеееее! Него овај аутобус неће ни да дође, пази шта ти кажем!'' Одговарам јој да мора да дође, јер ја не смем да касним у школу. ''А који си ти разред? Трећи? У гимназију идеш? Ееее, моја је унука завршила гимназију. Сад је доле у Ниш, на филозофију. Не питај! Воли дете то! Саветовала је ја, ал' неће дете да послуша! Воли па воли! Тела и да студира и у Приштину да буде, ал' сам јој ја рекла да ћу се одрекнем ње! Сад плаћа иљаду евра годишње! Плаћа она, ал учи! Има једна Драгана, комшиница моја, њена мала књижевност уписала. Знаш је?'' Наравно да не знам шта је уписала, не знам ни ко је, не знам ни ко си ти, ни ко ти је унука, не знам ни ко сам ја тренутно, ни да л ће аутобус да дође или ће снег да падне, не знам да ли су ми се јадни кучићи вратили да се не смрзавају напољу, ни да ли сам случајно затворила врата да не могу да уђу! Не знам бреееее! ''Ама, ти ми дете много некако фино делујеш, нешто си баш насмејана од јутрос. А зима нека уватила, па све по кости! Кости су моје еее, ти си још млада не знаш ти! ''Је л' видиш да се смејем? Међутим, лице ми се изненада озарило кад спазих своју другарицу како прилази станици. А ево и аутобуса...
Јутро тече насмејано. Криви су ови моји из одељења! Нешто ме сви данас воле. Не питајте ме што, вероватно им нешто треба... Дође једна љуби ме нешто много, размишљам се шта ли је сад, да л' народ полудео ил шта? Крећем да попијем кафу, налећем на друга који трчи нешто по школи. ''Где си пош'о а?'' Већ је зашао у ходник ка подруму и само сам зачула неко ''Волим те!'' Ју ју ју, сви пошандрцали.
Час српског језика. Професорка доноси писмени задатак, ђаци жељно ишчекују оцене. Сви напети. Видим почела је од лошијих оцена. Видим задовољна и разочарана лица. Ћаскам са штребером, жали ми се како је своју тему истумбао. Наши радови остају последњи. ''Д.М. пет! Д. добро излагање, имаш пар грешака. :) У ствари се пише одвојено, не знам како си превидео то... И ко је остао, ахам, Марија...'' Устајем и идем ка професорки. Пружа ми вежбанку и са осмехом каже:''Врло оригинално излагање! Иновативно! Јасно си изложила став. Рад написан без грешке.'' 
Letnja Oluja

Playground school bell rings again
Rain clouds come to play again

Has no one told you she's not breathing?
Hello I'm your mind giving you someone to talk to
Hello


If I smile and don't believe

Soon I know I'll wake from this dream

Don't try to fix me, I'm not broken

Hello I am the lie living for you so you can hide
Don't cry

Suddenly I know I'm not sleeping
Hello I'm still here
All that's left of yesterday 

Labels: 6 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Да ли постоји особа на овом свету, у овој глобалној кошници зла, која је цео свој живот провела потпуно безбрижно?
Назовимо ту потенцијалну особу Срећником. Ко би био, под претпоставком да постоји, Срећник? Неки имућан човек? Убоги занатлија? Просјак можда? Радник средње класе? Каквим би тачно животом живео Срећник? Разуме се, никада се не би нервирао ни због чега. Тј, не би имао због чега да се нервира. У животу би му све било на свом месту. Рецимо да је из средње класе, хајде да хронолошки представимо његов живот: Одрастао би у савршеној породици (желимо да верујемо да оне постоје); Ишао би у добру школу, редовно учио, имао би савршене пријатеље (ако кажемо да постоји Срећник, онда вероватно постоје и савршени пријатељи); У право време би нашао девојку, заљубио се (она би такође била савршена за њега); Након средње школе, лагодно би уписао жељени факултет, и то упао на буџет (не заборавимо да смо се одлучили за момка из средње класе); Ишао би редовно на предавања, стекао би нове пријатеље; Још увек би био у вези са својом савршеном девојком која би уписала оближњи факултет; Завршио би све у року, одмах нашао посао, оженио би се; На послу би лепо напредовао, добио сина, касније ћерку; Деца би нормално одрастала (савршена деца), вољена супруга радила неки ненапоран посао (нпр. била би дизајнер ентеријера). Да не дужимо: Дочекао би дубоку старост без икаквих већих животних потреса (што се тиче смрти родитеља, дочекали би и они дубоку, безбрижну старост, живот би им био испуњен, дакле наш Срећник био опет остао релативно неоштећен).
Кад погледамо све ово, схватимо да је живот Срећника исти као и код већине људи. Једина битна разлика је што није имао никаквих трагичних тренутака у свом животу, док су обични људи обавијени тешким одлукама, у непрестаној борби за своју срећу. Будући да Срећник живи савршеним, хармоничним животом, никада није искусио дубоку усамљеност, досаду, мржњу или бес. Његов живот не би био безличан већ једноставно уравнотежен.
Апсолутно сваки човек тежи да постане Срећник. То нам је свима циљ, зар не? Да побољшамо свој живот што је више могуће
Верујете ли да постоји Срећник, негде далеко?


Тема из српског језика, 11.3.2010.
ИксДе ИксДе ИксДе 
Labels: 6 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Мешкољим се. Није ми удобна столица. Поглед ми бежи ка прозору иако покушавам да се усресредим на писање писменог задатка. Тмурно је небо данас, али су облаци некако живахни. Поигравају се са мном. Ето, онај се управо померио! А лепо сам га проучавала. Подсећао ме је на некога. Или нешто? Па шта и ако је био сличан некоме? То је само облак који константно мења облик. То је вероватно и његова улога. Да привлачи погледе и усмерава мисли. Зашто ли сам приметила управо тај облак? Зашто нисам неки други? Да ли је било суђено да ме управо тај инспирише? Да ли је нека душа лебдела у њему? Сад ви кажете: ''Пих, како може душа бити у облаку?'' Душа је да буде у телу? То мислите? Можда душа и не постоји! Како би онда била у телу? Не би ни облак допуњавала. Али ако постоји у телу, постоји и у облаку. Молим лепо.
Хм, и даље ми је нешто нејасно. Да ли је још неко могао да види исти лик у облаку, или сам га ја видела како сам ја желела? Да ли је тај облик само производ моје маште? Је ли облак уопште стваран?
Улицом је управо прошао камион и затресао прозоре. Да ли је то знак да сам на правом путу? Можда ни камион не постоји. Он је само креација мог ума и постоји да бих употпунила свој утисак. Да би атмосфера била права. Да би тренутак деловао реално. Сцена из свакодневног живота: Школа, ђаци седе, свако у својој клупи. Пишу. У учионици је сваки глас замро. Ходником тутњи жагор ученика. С друге стране улице, људи ужурбано пролазе. Ја и даље немирно седим. Осврћем се. Постоје ли ови људи? Јесу ли они добри или лоши? Ако су добри, како ја да знам да су добри? Ово је мој ум, а ко сам ја да судим о томе?
Док пишем ово гледам у хемијску оловку. Можда то и није хемијска оловка већ пенкало, али ја сам желела да то буде хемијска оловка јер ми пенкалом увек испадне неуредно. Хоће ли бити читко и без флека, ако верујем да хоће? Дакле, одлучујем се за хемијску оловку.
А ти читаоче, да ли верујеш у хемијску оловку? Али не! Ако су све ове ствари измишљене онда си и ти! Зашто ми уопште треба неко да чита ово? Да ми помогне у схватању? Схватању чега? Ко треба то да схвати?
И да ли ја уопште постојим?

Други писмени задатак из српског језика 2010. године
Labels: 2 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Кажу, ближи се Нова година. Не примећујем то. Кажу, празнички дух већ увелико лебди ваздухом. Где, како?
Ближи се Нова година. Шта треба да представља? Нови почетак? Ако је почетак, шта је онда био крај? Где је нестао крај? Шта се тачно губи у крају? Навике можда? Младост? Време? Хоћемо ли бити паметнији, мудрији? За оптимисте је то нова прилика. Нова прилика да ураде све што нису у претходној години. Могућност исправљања многих грешака. За песимисте наилази још мучних периода. Удисање прљавог ваздуха заједно са осталим смртницима. Гушење које настаје посматрањем глупости. Никада краја тој тортури.
Правите ли планове? Прижељкујете ли промене? Промене околине, промене себе? Обећавате ли себи да ћете постати нова особа, да ћете избрисати негативан период окретањем новог листа? Можете ли се променити из корена? Да ли уопште сматрате да је то могуће? Или лажете себе како је могућ опрост, јер јелте, људи греше, а управо ви заслужујете нову прилику. Колико пута сте у свом животу били искрени према себи у неком критичном тренутку? Можете ли да избројите? Тврдите ли да сте одувек били објективни или само сада сматрате да је тренутак за тако нешто? Можда није ни сада. Можда је лакше убеђивати себе у нешто друго. Можда и нисте тако снажна особа као што сте мислили.
Да ли можете да направите списак свих ствари које код вас не ваљају? Аха! А ко сте ви, молићу лепо,  да одлучујете шта је исправно, а шта не? Мислите ли да можете да судите о свему? Све знате? Све можете? А ипак грешите. Нисте увек ви ти који контролишу ситуацију. Доћи ће и ред на вас да испаднете овца. Ма не брините се, има времена.
Не проналазите се у овом тексту? А ви сте имуни на грех? Нисам знала! Честитам! Само, како вам није досадно?
Греси умеју да буду и слатки.
Labels: 14 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
:)))

video
Labels: 7 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Ево последње моје последње песме. Једва сам је нашла, била записана у некој старој свесци. Нисам успела да јој дам адекватан назив. Никада ми наслови нису ишли. Нека за сада буде ''Политичка'': 


Статистика указује на погрешне изборе, 
погрешне вође, странце међу нама.
Скупштина нам пружа огавне призоре, 
посланици имају све мање срама.

Овај мало крадуцка ту и тамо,
онај необавештен са совом збори,
достојног нашег престола исмејавамо,
цео му народ неверну жену кори.

Инвестиције усмеравамо на погрешну страну,
своје младе наде склањамо у тмину.
Сами себи наносимо рану,
људи константно о запослењу брину.

Ал' Србија напред храбро корача,
завесу склања, открива се свету.
Добиће више одлучнијих гласача,
позитивном омладином да отресе сету!


Мај 2009. године
Labels: 3 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Исправка: Куку мени, куку вама.

***

Рођена сам у једној селендри. Али не! Немојте помислити да је та селендра направила од мене идиота! Не! Направила је ретарда! Да, да. То је утицај једне паланачке општине на младеж.
Чудим се сама себи како сам признала да сам ретард! Неки нови тренуци ? Опа! Упознајемо сами себе полако! 
Дакле, да се вратимо на селендру. Селендра је она права селенедра. Људи излазе, опажају, препричавају. Напијају се, серу, мамурају, па све тако у круг. Док завршавају средњу, фокусирани су само на одлазак из селендре. Неки се и заричу да се никад неће вратити! Одлазе, студирају, живе живот. Неки се прерано врате погнутих њушки, други испршени, трећи се и не врате. Али да ли мислите да ја, ретард, желим да се вратим? Апсолутно не! Ови смртници што лажу сами себе немају везе са мном! Ја има да одем и да се не вратим никад. Јер циљ није да одеш направиш нешто па се вратиш да се фалиш. Циљ је да се пењеш више и не осврћеш за собом. АЈ сад лепо то објасни овим такозваним интелектуалцима. Не мош! Лепо не мош! 
Можеш отићи из Паланке, али паланка остаје у теби.

***
Дођу ми тако некад жути минути. Добро ајде, није то само некад, већ мало чешће. Али нисам ја крива! Већ околина која ме наведе да реагујем бурно. Да, може се рећи да ја иначе за све реагујем бурно, али није то у овом случају. Не противи ми се! Ако кажем да сам била у праву била сам. Ко си ти да тврдиш супротно? Може ти се? Нека ти се може на неком другом месту, молим лепо. Шта ме је све изнервирало последњих пар дана? Шта није? Па шта мисли она багра тамо? Да може тако? Ееее, децо моја не знате ви с ким имате посла. 

Дебил намбр ван: Професор историје је донео касетофон да нам пусти оригинал песме ''Тамо далеко''. Док нас је уводио у причу, одељенски ''шмекер'' је дрндао касетофон, пребацио на радио и пуштао нашу дивну фолк музику. Глава ме је заболела. Профан, игнорише момка, драматично прича о почетку првог светског рата. Нико га не слуша наравно. Сети се да је понео и касетофон, покуша да пусти песму, међутим Јелена Карлеуша је и даље вриштала своју Инсомнију.''Па што дираш ово...'', плачним ће гласом профан. Могле су му се видети сузе у очима. Било ми га је помало жао. Али шта ћу, што је допустио овоме да чачка. Пусти он на једвите јаде. Како је то одузело доста времена, а приближавао се крај часу, профан се унервозио и покушавао да заврши своју лекцију. Звоно. Устајем прва. Зачу се урлик: ''Марија, седи доле сместа!'' Одговорим му да је звонило. Раздра се како њега не интересује да ли је звонило или није, да морам да седим јер је он тако рекао. Он ће мени да забрани право на велики одмор?! То сам му и рекла, међутим он је и даље викао. Шта има он да виче на мене? То није неопходно. Устала сам, кренула на одмор. Драо се: ''Стани сместа испред мене! Имаш 20 секунди да станеш испред мене! Овде стани!'' Ха? Да станем ту. Шта сам ја, куче да ми каже да станем ту. Окренем се, и изађем из учионице. Викао је за мном. Изнервирана сам. Одакле му идеја да може да диже тон на мене? Чему то? Враћам се с одмора, саопштавају ми да ме је уписао у напомени и да нисам на часу. Како може да ме упише да нисам била кад је звонило? Луд човек. Долази разредна. Питала је одељење како сам реаговала. Човек јој направио сцену. Деца, шта ће, одговарају да је стварно урлао на мене, али разредна јелте мора да реагује па ме послала на разговор код психолога. Испадох хулиган! Ха! Хулиган из гимназије :Ѕ Боже, с ким ја делим ваздух?

Дебил набр ту: Седим ти ја у нашој маленој учионици (отприлике 5х7m), читам нешто. И одједном ме деконцентриса звук наношења дезодоранса. Не прође ни ваљаних 5 секунди, одмах ме запахне јак мирис, који је допирао из поменуте бочице. Смрад обузе учионицу. Почела сам да кашљем, док је бес растао. Шта сам могла да урадим? Мајку ли им њихову. Они мене да гуше набијем их све на... Почела сам да се дерем, наравно: ''Ко се то мирисао у учионици? Јесте ли ви нормални?!''. Међутим, ова телад је само блејала у мене. Нико реч да каже. Упитам још више изнервиранија:''Како то да се ви не гушите? Или сте и у својим кућама навикли на смрад, па вам свеједно?!''. Смртници су коначно пустили глас, смета и њима, али не знају, јелте, ко је. Изађем из учионице видим једну гуску, упитам је смиреним тоном:''Је ли Ема, јеси ли ти стављала дезодоранс у учионици?'', међутим девојка је то већ радила и осетила мој гнев на својој кожи, па одговори како није луда да носи дезодоранс у школу. Она користи искључиво парфеме. Ништа, уђем ти ја лепо у учионицу, не могу да дишем иако су поотварали све прозоре. Овај кисели парфем ми се залепио за грло, боље да нисам дисала уопште, мања би траума била! Шта ћу, морам да глумим инквизитора. Мора багра да се научи реду иако је то немогуће, ал' ајде. Видим овде муле и даље не признају ко је. Добро, један ранац, други, трећи, Емин ранац... Аха! Ево смрдљивка! ''Је ли, Ема, што лажеш?'' Погледа ме она, искида се девојка од смеха:''Може ми се.'' Може ти се? Па ово је безобразлук. ''Што се не окупаш, него се смрдљошеш ту по учионици, гованце једно мало?'' Насмеја се она опет и одговори:''Нисам ја мало гованце, ја сам велико.'' На томе се завршило. о.О

Дебил набр три: Постим ове недеље. Да бих преживела часове, потребна ми је кафа. У околини школе се продаје само нес три у један, два у један и само нес. Међутим прве две комбинације садрже млеко, а трећа нема шећер. Из тог разлога кувам себи турску пре него што пођем у школу, лепо је понесем у некој теленор термос-шољи и нема проблема. Имали смо први час историју. Професор ме је питао јесам ли и даље љута на њега. Онда смо установили да је он добродушан а ја задрта. Па је онда рекао да сам му драга због драмске секције. Небитно. Пијем ти, ја дакле своју кафицу, читам нешто. Другарица поред учи географију. Једна се у гломазном капуту трти нешто испред наше клупе. Хтела би да прође, је л'. Очекујем да сачека мало да јој се направи пролаз (већ сам поменула да је учионица премала), међутим решила је она да се гура и гурајући своје дупе испред моје клупе обори моју шољу с кафом и књига из географије ни крива ни дужна, постаде мокра и браон боје. Реагујемо одмах, склањамо ствари, бришемо клупу марамицама. Ова тука само буљи у сто. Не проговара. Не обазирем се на њу, грабим сунђер да обришем сто. Све је отишло на под. Ова и даље ћути. Очекујем бар да каже:''Извини, случајно је.'' Међутим, она апсолутно игнорише ситуацију! Који је то шљам. Ма нема проблема! Малтретираћу је до краја средње кад год будем имала прилику, а имаћу сигурно. Тражиће та од мене нешто. Видеће она. Еее, не зна она којој се мазги замерила. 

***

Не памтим кад сам последњи пут написала песму. У ствари, мислим да је била једна прошле године, политичка. Штета. Не памтим ни када сам последњи пут написала неки фин текст. Обично се жалим на нешто, као што је овде случај. Не памтим када сам се последњи пут лудо провела. Увек ме неко или нешто изнервира. Не памтим када сам се последњи пут заљубила. У околини све сама деца, неозбиљна, површна. Не интересују ме такви. Не памтим када сам последњи пут била насмејана цео дан. Увек неко или нешто упропасти расположење. Не памтим када сам последњи пут помислила: ''Јао како је живот леп.'' Људи ме изнова разочаравају. 
Не памтим ни да сам скоро одустала. Како год било, увек идем даље, до краја. 

***

Дође ми тако неки чудан период. Такве брзо заборављам. А и оно што упамтим је у магли. Као да је битно. С разлогом заборављам. Мада, увек научим нешто из њих. Постарам се да се не понове. 

***

Е муке моје. Заборављате прво правило.  Да сам увек у праву.




П.С. Приложене слике су моје и само моје. Молим лепо.
Letnja Oluja
Неке глупости:

-Баки?
-Молим?
-Ништа, само да ти чујем глас.
-Марија немој да ме напаљујеш!

-Пожури, не питај! Сад се то не пита, него се пожури.

-Ана ће то да сврши за 2 минута, Маја за 5, а ја ћу после цео час да свршавам!

-Ти ниси нормалан!
-Он и није нормалан, он је вертикалан.

-Марија, пази да не добијеш гојазност.

-Водили смо конференцију, нас двоје.
-Кад, шта? Не разумем.
-Ма причали смо. :Р
-И кажеш да сте водили конференцију?
-Да.
-?
-Кад би мало читала књиге, знала би!

-Кииилииинг миии соооофтлиии вит хиииз соооооон.

-Да ли неко сматра да можемо имати корист од вируса?
-Па видите овако професорка, вируси знају да буду и добри. Знате, ови Кинези се много множе. И ту је нпр сида. И сад сида помаже да се успостави равнотежа у свету, неке поубија и тако.
-?!

-Пила сам коктел Лог Ајленд.
-Мислиш Лонг Ајленд?
-Лог, глупачо! Лонг не значи ништа!

-Разредна, ушинула сам се.
-И како се осећа ушинута девојка?
-Боли ме врат...
-Онда можеш да идеш.

-Урадићу, само да није експрицитно и перверзно.

-Јер идемо после?

-(''О О'')
-Шта ово треба да представља?
-Много си глупа. Па сисе.

-Много сам гладан.
-Па иди једи нешто.
-Слушај ти бре. Ја сам на селу, могу да пасем траву.

-Имаш добре ноге.
-Ма кратке су ноге.
-Е слушај, све су ноге добре кад се рашире.

-Ја имам много чудан укус. Девојка треба да буде лепа у фаци, да буде мршава и да има дугу косу.

-Ма какви бре комарци, какве бре буве, какве бре вашке, стееееницееее су најгоре!!!

-Дуга или кратка коса?
-Мало дужа од кратке.

-Ал смара ова Паланка у пичку материну!
-Ја све читам палачинка!

-Значи, нисте учили? Значи, не може то тако! Значи, даћу вам ја ненајављени контролни!

-Ако узнемо да је икс једнако 3...

-Много си спора.
-Нисам увек спора, професоре... :) Мада ми треба искуства.
-А значи иначе си брза? Вежбај само да буде још брже.

-И оне тако живе на високим, висинама, знате...

-Је л' има то неки разлог?

-Да укаже на значај, значи хормона.

-Видите, имате овде у одељењу и они што кваре друге. Ево на пример Марија, она се свађала са професором Салетом, и била уписана у напомени, и онда су и други пошандрцали. Шта је ово? Пијаца?

-Професорка, замало да пребијем Теодору.
-Ију, Марија па што?
-Хистерисала је јер је био неред у соби. Само се на мене драла, а нас је шест.
-Ију децо, па како то. Да ти видиш какав је неред на Фарми...
-? На Фарми? Каквој Фарми?
-Па на Пинку ово. Како бре Марија не гледаш Фарму? Срамота.
-о.О

-Шта значи реч пропанисати (профанисати)?
-То ти је кад се узме онај пропан из хемије и испропанише.
Letnja Oluja
Ово је један небитан пост. Пишем га чисто да бих одморила мозак од буђаве хемије.
 Данас се у школи установило да постоје већи хулигани у одељењу од мене. Две гуске су се свађале, једна другој рекла да је проститутка, друга одговорила како ће и прву да научи занату, па је прва у сред часа физике скочила да бије другу. Ова побегла код директора, она позвана на разговор, вратила се с осмехом, рекли су јој да поздрави мајку. -Не зове се ово место за џабе Паланка. -.-

Хемичарка је рекла да ће нам дати ненајављен
контролни и да није требало да нас хвали на тромесечју. Већ је свима смањила оцену, тако да тренутно имам двојку. Глупа, одвратна хемија. Нисмо ми, мученици, криви што нам је прве две године математичког смера предавао матор и излапео педофил, који је радије на час доносио комичне текстове и слике своје породице. На његов час нисам ни ишла. Еее, то су била безбрижна времена.

Професор физичког ме је пустио са 7. часа да бих отишла на фото-секцију. Тамо ме је неки тип удавио причом како се он разуме у фотографију, и како му се свиђа мој начин размишљања. Из ината сам одговорила да не размишљам, само шкљоцам. Педофил неки. :Ѕ Хтео и да му куцам неки текст за новине јер је начуо да брзо куцам. Еееј, замисли ти ту глупост. Био је брзо откачен, наравно. Је л' имам ја времена за тамо неке тридесетогодишње замлате? Немам. Молим лепо.

И ето, откако сам стигла кући буљим у ову књигу из хемије. Није тешко, већ досадно. Знаш како је кад нешто не волиш, брате! Не иде, па не иде.
Ето, сад ми је лакше. Хемији се данас вратити нећу. Можда други дан ако будем лепо расположена.
Махање!
Letnja Oluja
Ништа ми није јасно. Донекле сам згранута. Није ми уопште пало на памет да је тако нешто могуће.Шта се десило? Ништа се конкретно није десило. Само мени неке ствари нису логичне. А шта се то по мени десило?
Ученик који важи за најбољег ђака у одељењу се понудио да нам извуче питања и одговоре - домаћи из биологије. Дечко је то уредно и урадио. Ту нема проблема.
Узела сам један примерак, ставила у торбу и потпуно заборавила на то. Требало је да научимо то па да се међусобно испитујемо (ово је наша драга разредна смислила). Почнем ја да читам. Прво питање је читко написано. Знам да је деснорук, за разлику од мене. Рукопис није леп, али читак. Читам ја даље, дођем до недоумице да ли је написано писаним ћириличним словима ''ли'' или ''ш''. Упоређујем са осталим словима. И даље нисам сигурна. С обзиром да биологију нити волим нити знам, не могу да претпоставим  о чему се ради. Тада обратим пажњу на сам рукопис. Свако слово је написано као кад се уче слова у првом разреду, са кукицама.



Ова слова су чак и донекле стилизована. Обратите пажњу на мала слова, и ове кукице као што је код ''а''. Сви смо тако писали у првом разреду, тако су нас учитељице и училе.  

Међутим, сви ми формирамо свој рукопис временом. Сећам се да су моја слова у 4. разреду основне школе почела да се заобљавају. Већ до 6. ми је рукопис био формиран, од тад сам ретко које слово мењала. А мењала сам да би била што лепша. Рукописи су различити, разумем то. Има доста лоших, нечитких, такозваних шкрабописа. Сваки је јединствен. Али управо сам наишла на ученика 3. разреда гимназије чији је рукопис као да је тек научио слова. Како то да нема креативности? Нема свог стила? Колико то говори о њему самом? По мени, то указује да је он прави пример штребера. Тешко то прихватам. Веома сам га поштовала. Прво сам помислила да можда дечко ретко употребљава ћирилицу, али кад сам га то упитала одговорио је да пише искључиво ћирилицом осим на часовима страних језика. И како може да се деси овако нешто? Како је успео уопште да толико година пише са свим могућим непотребним кукицама? Да ли он сматра да је тако лепше? Хоће ли цео свој живот провести монотоно, слепо пратећи свако правило? Где је ту став? Да ли то стварно говори о његовом карактеру или ја само губим време анализирајући небитне ствари? Сетим се његових писмених задатака из српског језика. Добије петицу, али задаци се своде на ситуације које су му се обично десиле. Описи су реални. Нема маште. Нема много емоција. Практичност доминира.
Добро, има нас разних. Наравно да не могу да очекујем да су сви као ја. 

Шта ви мислите? Јесте ли виђали људе са таквим рукописом? Колико значаја придајете томе? 
Labels: 24 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Алкохол (арап. al-kukhūl الكحول - „дух“, „хемикалија“) је у хемији било које органско једињење у којем је хидроксилна група (-OH) везана за атом угљеника који је део алкил групе или супституисане алкил групе. Општа формула за просте нецикличне алкохоле је R-OH, (CnH2n+1OH). -каже Википедија.

Не интересује ме то, већ алкохолна пића. Компликована тема. Јуче је била слава Ђурђиц. Многи су дошли мамурни у школу. Хвалили се тиме са осмехом на лицу: ''Јао не причај ми ништа, урокао сам се синоћ не знам за себе. Тек синоћ нисам знао 'де бијем.'' Поента је да се чује да су пили. Уживају ли они у самом укусу, да ли је у питању промењено стање свести под дејством алкохола, или желе да се докажу у друштву? Да ли сте чули неког да каже: ''Синоћ ми се пио алкохол зграбио сам флашу, напио се кући и отишао да спавам.'' ? Не? Ни ја. Права верзија је: ''Синоћ ми се пио алкохол, зграбио сам флашу у оној кафани и лумповао, једва сам дошао кући.'' Што је још жалосније тако нешто ћете најчешће чути од средњошколаца, студената, не дај Боже основаца. 
Није ни проблем у пићу, већ у неумерености. Не можете чак ни приметити стид кад се помене та тема. Пијем и ја алкохол, не поричем то. Можете и мене видети викендом са чашом вина у руци. Није тачно да се никад нисам напила. Али никад нисам ни претерала. Шта ће ми то у животу?
Пиво ме брзо напије. Невероватно. Зато га и избегавам. Ироније ли, управо сам довршила чашу црног пива. Ретко пијем пиво, али сад ми је дошло.
Зашто пишем овај текст баш сада? Да се приметити да у суштини нисам боља од остале деце.
Увек скрећем пажњу људима на грешке на основу свог искуства? 
Радите ли и ви то?
Е, не могу да тупим много сад,


живели! 
Labels: 13 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Знате онај осећај када вас позове или се појави неко на кога сте претходно помислили? Када се деси нешто што сте предосећали па са правом можете да кажете: ''Знао сам!'' ? Сматрате ли то случајностима? То називају законом привлачности. Да ли верујете у њега? Да појасним ако неко није упућен: Ствар је у позитивном размишљању. Ако прижељкујете ствари и размишљате на прави начин о њима добићете их, тј оне ће некако наћи пут до вас.

Ако прихватимо тај закон и редовно га користимо у свакодневном животу, требало би да ускоро живимо веома добро и хармонично. Глава зачкољица је како изоловати негативне мисли? До реализације долази ако се сконцентришемо на нешто. Треба увек размишљати о ономе што желимо, а не о ономе што не желимо. У мом случају се то много пута показало као тачно: ''Неће мене да пита, неће ме да пита... О не, гледа у мене. Ал сам баксуз.'' А кад би усмерили своје мисли у истом правцу али на други начин, дошло би до жељеног исхода: ''Нек пита неког другог, нек пита неког другог... То! Извукла сам се овај пут!'' По овом закону, не постоје мале и велике ствари (нпр. оцена у  школи у поређењу са куповином куће). Само наше схватање малих и великих препрека. Кажу да је једина препрека у нашем уму и одбијању прилика. Ако у старту мислимо да нешто нешто неће успети, и неће. Ми смо га својим ставом од почетка осудили на пропаст.
Успешни људи су амбициозни људи. Они несвесно примењују овај закон. Ризикују и добијају. Верују у прилике, у себе.
Зашто све ово причам? Зато што користим тај закон у неким приликама. И делује кад стварно верујем.

  • Често побеђујем у картама (ту пре свега мислим на реми) откако сам чула за ово. Зар ми се једном десило да замислим нпр краља херц и да га извучем? Мислите да је случајност иако се тако нешто дешавало неколико пута за редом? 
  • Једно време сам ишла мотором са другарицом у школу. Нервирала се свако јутро јер је погодно место за паркирање увек било заузето. Пре поласка бих га увек замислила празним како чека само на нас. Нисмо више имале проблема са паркирањем. 
  • Кад год треба да идем на места где су дуги редови за чекање (код лекара, у пошту), замислим да нема гужве. И малтене никад и нема. ;) 
  • И најважнији део, главни разлог писања овог текста: Вађење личне карте и пасоша је у Србији баук. Много цимања, и много чекања. Већина особа које познајем је имало лоша искуства са тим. Али не и ја! Решила сам да нећу да чекам. Не питајте ме како и шта. Само сам решила да ће све да се среди лепо и да нећу много живаца да погубим тамо! Дакле, пријављивање. Стижемо у 20 до 7, док су неки људи су чекали и од 5 ујутру. Ту је мајка, развезла причу пред људима како нам је хитно, како морамо да путујемо ускоро. Нико се није бунио кад смо прве ушле. Заказан је термин истог дана у 8! Прође 15 дана, време да се подигне пасош. И ту се термин заказује. Зове ме мајка да ми каже како нема никог и да можемо да подигнемо одмах! Која је то милина! Стигла сам на време у школу, нисам морала да устајем у пола ноћи да чекам по овој зими! А најлепше је што ништа није било преко везе. Само пука срећа!  ;)
Дакле, за мале ствари је само потребан позитиван став! Вероватно и за велике, али још нисам успела такве да остварим! Тражите прилике али их и прихватајте! Оне се нуде непрестано, али их не примећујете увек! Све има свој разлог. 
Mахање
Објављено у 3. броју Омладинског листа
Labels: 11 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Хм. Одакле да почнем? Коју тему да одаберем? Тема мора бити актуелна. Не, не желим да пишем о паради поноса. Исувише им се придаје на важности. Не желим опет да пишем о лошем утицају телевизије, није интересантно. Желим нешто другачије. Можда о кризи? О томе бих могла на милион начина да пишем. Уредник ми већ пар дана хистерише како треба да почнемо са спремањем новог броја, како треба да одаберем нову тему. Може и он да ми ували неку глупаву тему за коју сматра да је потребна листу. Али до сада ме ниједна није интересовала. Није мени проблем да напишем квалитетан текст. Једино је проблем почетак. Одабир теме. Хм, чудно, осећам се везано чак и кад имам сву слободу! Можда сам научила да пишем под притиском због силних тема на писменим задацима? Како год, морам да одаберем једну у што краћем року. Ух. Тежак задатак! Треба да одржим своје текстове на духовитом и сатиричном нивоу као што је до сада било. И мој текст мора да буде најбољи. :D Да, да, ја сам непоправљиви егоиста. И вала написаћу сјајан текст! Кад будем одабрала о чему ћу да пишем. -.-
Има ли неко неки предлог?
Letnja Oluja
Овај мој текст је објављен у паланачким новинама ''Омладински лист''. Сматрам да је Фарма испирање мозга. Сваки други коментар је сувишан :)
Уживајте.


Ма дивни смо, ништа не брините.
Велику популарност је некада уживала домаћа серија, али пошто је село изгорело а баба се очешљала и отишла код мог рођака на село, ми смо жудно прешли на удобност ријалити шоу-а са адекватним називом - ''Фарма''. На ''Фарми'' ово, на ''Фарми'' оно. Овај је пљунуо онога, зато што га је онај опсовао. Коме су досадили заплети латино-америчких серија, може се уздати у препуцавања медијских звезда. Није ли то, просто, дивно? Од таквих емисија постајемо психолози, продубљујемо своје интелектуалне способности. Фармер се лепо набрука и, кад се све то прикаже на тв-у, ми се слатко забавимо. Задовољно заспимо, јер знамо да смо бољи од њих. 


А јесте ли знали да постоји сајт ''Фарме''? Диван је и он. Ако случајно испустите неку епизоду и још две-три репризе, имате препричану радњу на сајту. А ако вас мрзи да читате, погледајте снимак! Имате по коју реченицу о самим фармерима, уколико, не дај боже пропустите њихов улазак. Не брините има само три-четири реченице. А и шта ће вам њихова биографија, кад су вам на тв-у 24 часа дневно!


И не очајавајте кад се заврши сезона, јер ''Пинк'' је увиђаван и пар дана ће вам пуштати најинтересантније тренутке! Једва чекам нову сезону! Размишљам и ја да се пријавим. Мада, заборављам да у моју омиљену емисију улазе само јавне личности. Није интересантно народу да гледа Н.Н лице како музе краву. У суштини, ни мени не би било интересантно да гледам непознату особу у сеоским пословима. Али, срећом медијских звезда које би да музу има на претек! 


Сад су, бре, нека тешка времена. Много смо изложени стресу, и само нам треба нешто за опуштање. Нешто попут неоптерећујућег туђег живота. Желимо да одморимо мозак од стварности и погледамо било шта, колико год да је неквалитетно било (наравно, част изузецима). Јер ми и не тражимо едукативне емисије. Цео живот смо ишли у школу, шта ће нам то још и на тв-у? Ријалити шоу такође може да буде користан за расправу уз јутарњу кафу, или уопште за започињање разговора. Сигурно нећемо разговарати о напорном послу, или строгим професорима. То су теме у данима самосажаљевања. А ми не желимо да делујемо као плачљив народ, зар не?


Кад год желимо да у друштву будемо кул, поменућемо ''Фарму''. Јер скоро сви гледају ''Фарму''. А и како не би, кад је то хит! Него, фали нам нешто... Можда албум са главним јунацима, фармерима? Једва чекам тако нешто! 
 М.Р.
Labels: 12 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Ла ла ла ла. Ето мене и овде. Ха ха! Верујем да то не желите, али ко вас пита :)
Не знам како се до сада нисам сетила блога, кад већ увелико тупим на фејсбуку и појединим форумима. Овде је то дозвољено. Или није? У сваком случају ајм хиииииииииир ! БУАХАХХАХАХАХАХА. 
Ај здраво. 
6 Comments |
Reaktionen: