Letnja Oluja
Кажу, почела је да слама мушка срца. 
Она то тако није видела. 
За њу, он је био само још једно дете које не зна шта хоће. 

Срце сломе сами себи.
 А сломе га тако што се поносу нанесе велика рана и не знају како да се носе с тим и превазиђу то.
 Желе да пате. 
Патња им је потребна, да би у туђим и својим очима деловали као жртва

После кажу да му је сломила срце. 
Ништа се од тога не би десило, да је он био снажан. 
Надао се немогућем.
 Себе преценио. 

Она је била неосвојива. 

Ко разуме схватиће  :D
Labels: 8 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Постоји једно питање које имам прилику да чујем често, а које ме много нервира. Не знам ни како да одговорим особи која поставља такво питање, јер сигурно одговор неће схватити. Наравно да неће разумети, схватила сам то тек кад сам пар пута губила време дајући одговор. Након мог образложења би климнули главом, али би их поглед одавао да немају представу о чему причам. Сада такво питање игноришем, прелазим на другу тему. Ни то не буде увек најбоља опција, јер понеки оштроумнији то примете па и даље чачкају ту тему. Понадам се да ће ипак схватити, али опет погрешим.

Питање гласи: ''Колико ти плаћају?''

Откуд да неко мени поставља такво питање? Када се поведе разговор о хобијима поменем позориште. Да сам била у дечијој сцени 3 године и сад у омладинској 2. Да смо са неким представама наступали и по двадесет пута! Доста смо путовали, деца су била фина. Много сам волела то. Део кад се изађе на сцену са наученим текстом. Па увежбавање покрета. Костими! Ах! Па премијера! Рефлектор од кога крећу сузе на очи а треба да изговориш прву реченицу и започнеш представу! Тај тренутак треме што траје до краја те прве реченице! Наставак је нестваран. То више није глума, то није позориште, ту није публика, ту су само ликови, проживљавање догађаја! Прича тече даље, радња се развија! Понеки уздах публике те враћа на земљу, сетиш се да глумиш, да је то само твоја улога! Људи пажљиво слушају! Ишчекују! Прате твоје кораке, желе да те саслушају, да схвате. Налазе се и они у бајци, радују се с тобом, плачу с тобом! И на крају... Аплауз! Устају са осмесима на лицу, чекају поклон глумаца, тапшу непрекидно! На тренутак су заборавили на свој живот, на проблеме које их чекају, на своју сујету! Е то је успех!

И нађе се нека будала да ме пита да ли ми то неко плаћа. -.- За такво задовољство мене неко пита да ли ми плаћају. Сама помисао плаћања, да се све своди на новац ме убија у појам. А где је ту љубав према нечему? Улажем труд јер тако желим. Да не помињемо да је то аматерско позориште, да наравно нико не би ни плаћао детету. :Ѕ

Такође су ме питали да ли ми плаћају да пишем за новине. Хеј, па лист је тек основан! Бесплатан! Квалитетан! Тешко је да ти било ко објави текст негде, а ја сам имала срећу да будем у првој постави редакције. Ми смо основали тај лист у сарадњи са Канцеларијом за младе. Сама чињеница да се моје име нађе у њему, да људи воле моје текстове је довољно задовољство! Да желимо, могли бисмо и да лепо зарађујемо на њему. Циљ је да се пренесе порука младима! Да и ми имамо нешто да кажемо! Чак нам је општина платила, као редакцији превоз и карте за Егзит!
<3

И после ми дође неко да ме пита: ''Колико ти то плаћају?''
А колико теби плаћају зурење у фејсбук и играње каунтера?
Labels: 10 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Демијан је рођен једног сунчаног дана, када је било време учења и поправљања оцена, у доба почетка тропских температура, као син лепотице Мазе.

Маза, највеличанственији пас у крају, је одувек имала пуно удварача. Њен стас је годинама привлачио пажњу, није било пса који није желео њу за партнерку. Међутим, била је избирљива, држала је до себе. Права заводница. Волела је да прошета улицом високо уздугнуте главе, не гледајући никога. Све очи би биле упрте у њу. Они одважни би пришли, молили је за мало пажње, на шта би она фркнула. Није се обазирала на патетичне мушкарце. Општила је само са мужјацима достојним ње. Све кучке из околине су јој завидиле, проклињале би ноћима своју судбину безличних луталица. Оне су биле те које би прихватале псе које би Маза одбила. Маза се није обазирала на неуспеле, живела је свој живот, лагодно колико би куче лагодно могло живети. Имала је кров над главом, храну и пре свега љубав. Веома несташна као мала, прерасла је у мудру женку. Научила је да поштује оно што има, да се радује ситницама. Године су пролазиле, она се није много мењала. Преживела је свакакве тренутке, и болести и повреде и коћења и велику навалу бува од којих су многи пси умирали. У својој десетој години живота, решила је да је опет време да има своју децу. Чекала је прави тренутак када породица не мотри на њу и истрчала у ноћ да задовољи свој нагон који ју је чинио нервозном недељама. Није морала много да чека, њен изабраник је већ био спреман... Након пар месеци, Маза је опет постала мајка. Ту почиње прича о малом Демијану.

Демијан је био веома мирна беба за разлику од брата и сестре. Они се нису дуго задржали у кући, али он је остао. Био је ненаметљив, волео је да се мази. Међутим кад је остао сам са мајком, схватио је да је једини мужјак у кући. Почео је да заводи ред. Није више било ћутљивог пса, сад је захтевао пажњу и знао је да ће је добити. Мудро је поступао, па га је породица задржала. Волео је свеж ваздух, ону траву испред куће, волео је да трчка по улици, да задиркује своју мајку. Да улети у кућу, поотвара сва врата, буде на тренутак помажен по глави и да опет трком истрчи напоље. Имао је ведар дух младића који тек открива лепоте овог света. Снежног дана, када се излазило напоље само по нужди, Демијан се играо са својим вршњацима. Онда је наишла Она. Звала је децу у кућу, да не назебу. Пожелео је да она позове и њега да и њега угреје. Њен лавеж га је опијао. Била је то његова прва комшиница, Бувица. Бувица, распуштеница, је била веома ситно куче. Ружњикава и мала, ал чисте душе и сјајне харизме. Није обратила пажњу на младог Демијана, за њу је он био само син њене старе пријатељице Мазе. Демијан им је ишао у госте често, трудио се да га она примети, да јој се свиди. Али без успеха. Постао је утучен. Скупио је некако храбрости да  упита своју мајку за савет. Маза му је објаснила да мора да се докаже као мушкарац, тако бива у њиховом свету. Чекао је своју прилику. Након пар дана стрпљивог ишчекивања, приметио је крупног, набуситог пса како агресивно прилази Бувици. Желео је да поведе неко дете са собом, не би ли се људи сажалили на штене и дали им хране. Бувица није желела такву судбину својој деци која су била сигурна с њом. Пас је наваљивао, чак и претио Бувици. Бес је растао у Демијану. Зар неко његову прву љубав, његову Бувицу да малтретира? Притрчао је и муњевито скочио на пса. Зачуо се јаук. Демијанови зуби су кидали врат искуснијег и старијег супарника. Након пар минута пас је побегао цвилећи, без освртања. Још увек дрхтећи од страха, Бувица погледа у Демијанове очи пуне чежње. Он је био њен спасилац, а деловао је тако младо, тако крхко. Коначно га је видела. То је било то.
Бувицино срце је сада припадало Демијану. 

Пост писан на основу истинитог догађаја.
<3
Демијан је име добио по Хесеовом Демијану. Препоручујем да прочитате, ако већ до сада нисте :)
Labels: 9 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
С напором се трудим да отворим очи док ми поред главе трешти: ''Опааа ун дос трес! Уно пасито паланте Мариа! Ун дос трес! Ун пасито патрас! Анке ме муера ора! Мариа! Те тјенго ке бесар!'' Покушавам да се концентришем на устајање, али тело је и даље сањиво. Не жели да слуша. Ајде, Марија, је'н два три! Магла се провлачи кроз прозоре, опкољава собу. Чекај, то није магла, него се очи опет предају и тону у сан....Музика не одустаје у својој мисији: ''Аси ес Мариа, бланка ком ел диа, перо ес венено си те кјерес енаморар...'' Устајем. Тетурам се. Падам преко неке столичице и затичем себе како се кикоћем на поду. Е, Марија, Марија, диж дупе! Доброооо. Зачујем лавеж паса који жељно ишчекују да их пустим напоље. Већ сам се разбудила. Мице моје мале, где њих да пустим да чекају. Јааооо Демијане не скачи на мене... Напољеее, ајде напоље! Ма јесам ти недостајала, мица моја мала, је л' јесам? Ццц, душа моја, а нећеш сад напоље, зима а? Мореее немој ја да те потерам! Мрштим се док гледам кроз прозор. Биће ово хладан дан. Грабим најдебљи џемпер који сам успела да нађем, облачим се, пакујем књиге на брзака... Гвирим мајци у новчаник, узмам довољно за доручак и трчим на аутобус.
Оу шит. Тек је 20 до 8. Овај неће бар још 15 мин. Могу и пешице, али је ледено, а и мрзи ме. Наилази једна раздрагана бакута. Окреће се ка мени. О не, не... Нисам ти ја добар саговорник...
''Је ли ти мала, а је л то аутобус чекаш?'' Чекам, виш да чекам, не мрзнем се за џабе бре! ''Него, виш да ће неки снег да падне, ихихи, ал ће снег да паднеееее! Него овај аутобус неће ни да дође, пази шта ти кажем!'' Одговарам јој да мора да дође, јер ја не смем да касним у школу. ''А који си ти разред? Трећи? У гимназију идеш? Ееее, моја је унука завршила гимназију. Сад је доле у Ниш, на филозофију. Не питај! Воли дете то! Саветовала је ја, ал' неће дете да послуша! Воли па воли! Тела и да студира и у Приштину да буде, ал' сам јој ја рекла да ћу се одрекнем ње! Сад плаћа иљаду евра годишње! Плаћа она, ал учи! Има једна Драгана, комшиница моја, њена мала књижевност уписала. Знаш је?'' Наравно да не знам шта је уписала, не знам ни ко је, не знам ни ко си ти, ни ко ти је унука, не знам ни ко сам ја тренутно, ни да л ће аутобус да дође или ће снег да падне, не знам да ли су ми се јадни кучићи вратили да се не смрзавају напољу, ни да ли сам случајно затворила врата да не могу да уђу! Не знам бреееее! ''Ама, ти ми дете много некако фино делујеш, нешто си баш насмејана од јутрос. А зима нека уватила, па све по кости! Кости су моје еее, ти си још млада не знаш ти! ''Је л' видиш да се смејем? Међутим, лице ми се изненада озарило кад спазих своју другарицу како прилази станици. А ево и аутобуса...
Јутро тече насмејано. Криви су ови моји из одељења! Нешто ме сви данас воле. Не питајте ме што, вероватно им нешто треба... Дође једна љуби ме нешто много, размишљам се шта ли је сад, да л' народ полудео ил шта? Крећем да попијем кафу, налећем на друга који трчи нешто по школи. ''Где си пош'о а?'' Већ је зашао у ходник ка подруму и само сам зачула неко ''Волим те!'' Ју ју ју, сви пошандрцали.
Час српског језика. Професорка доноси писмени задатак, ђаци жељно ишчекују оцене. Сви напети. Видим почела је од лошијих оцена. Видим задовољна и разочарана лица. Ћаскам са штребером, жали ми се како је своју тему истумбао. Наши радови остају последњи. ''Д.М. пет! Д. добро излагање, имаш пар грешака. :) У ствари се пише одвојено, не знам како си превидео то... И ко је остао, ахам, Марија...'' Устајем и идем ка професорки. Пружа ми вежбанку и са осмехом каже:''Врло оригинално излагање! Иновативно! Јасно си изложила став. Рад написан без грешке.'' 
Letnja Oluja

Playground school bell rings again
Rain clouds come to play again

Has no one told you she's not breathing?
Hello I'm your mind giving you someone to talk to
Hello


If I smile and don't believe

Soon I know I'll wake from this dream

Don't try to fix me, I'm not broken

Hello I am the lie living for you so you can hide
Don't cry

Suddenly I know I'm not sleeping
Hello I'm still here
All that's left of yesterday 

Labels: 6 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Да ли постоји особа на овом свету, у овој глобалној кошници зла, која је цео свој живот провела потпуно безбрижно?
Назовимо ту потенцијалну особу Срећником. Ко би био, под претпоставком да постоји, Срећник? Неки имућан човек? Убоги занатлија? Просјак можда? Радник средње класе? Каквим би тачно животом живео Срећник? Разуме се, никада се не би нервирао ни због чега. Тј, не би имао због чега да се нервира. У животу би му све било на свом месту. Рецимо да је из средње класе, хајде да хронолошки представимо његов живот: Одрастао би у савршеној породици (желимо да верујемо да оне постоје); Ишао би у добру школу, редовно учио, имао би савршене пријатеље (ако кажемо да постоји Срећник, онда вероватно постоје и савршени пријатељи); У право време би нашао девојку, заљубио се (она би такође била савршена за њега); Након средње школе, лагодно би уписао жељени факултет, и то упао на буџет (не заборавимо да смо се одлучили за момка из средње класе); Ишао би редовно на предавања, стекао би нове пријатеље; Још увек би био у вези са својом савршеном девојком која би уписала оближњи факултет; Завршио би све у року, одмах нашао посао, оженио би се; На послу би лепо напредовао, добио сина, касније ћерку; Деца би нормално одрастала (савршена деца), вољена супруга радила неки ненапоран посао (нпр. била би дизајнер ентеријера). Да не дужимо: Дочекао би дубоку старост без икаквих већих животних потреса (што се тиче смрти родитеља, дочекали би и они дубоку, безбрижну старост, живот би им био испуњен, дакле наш Срећник био опет остао релативно неоштећен).
Кад погледамо све ово, схватимо да је живот Срећника исти као и код већине људи. Једина битна разлика је што није имао никаквих трагичних тренутака у свом животу, док су обични људи обавијени тешким одлукама, у непрестаној борби за своју срећу. Будући да Срећник живи савршеним, хармоничним животом, никада није искусио дубоку усамљеност, досаду, мржњу или бес. Његов живот не би био безличан већ једноставно уравнотежен.
Апсолутно сваки човек тежи да постане Срећник. То нам је свима циљ, зар не? Да побољшамо свој живот што је више могуће
Верујете ли да постоји Срећник, негде далеко?


Тема из српског језика, 11.3.2010.
ИксДе ИксДе ИксДе 
Labels: 6 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Мешкољим се. Није ми удобна столица. Поглед ми бежи ка прозору иако покушавам да се усресредим на писање писменог задатка. Тмурно је небо данас, али су облаци некако живахни. Поигравају се са мном. Ето, онај се управо померио! А лепо сам га проучавала. Подсећао ме је на некога. Или нешто? Па шта и ако је био сличан некоме? То је само облак који константно мења облик. То је вероватно и његова улога. Да привлачи погледе и усмерава мисли. Зашто ли сам приметила управо тај облак? Зашто нисам неки други? Да ли је било суђено да ме управо тај инспирише? Да ли је нека душа лебдела у њему? Сад ви кажете: ''Пих, како може душа бити у облаку?'' Душа је да буде у телу? То мислите? Можда душа и не постоји! Како би онда била у телу? Не би ни облак допуњавала. Али ако постоји у телу, постоји и у облаку. Молим лепо.
Хм, и даље ми је нешто нејасно. Да ли је још неко могао да види исти лик у облаку, или сам га ја видела како сам ја желела? Да ли је тај облик само производ моје маште? Је ли облак уопште стваран?
Улицом је управо прошао камион и затресао прозоре. Да ли је то знак да сам на правом путу? Можда ни камион не постоји. Он је само креација мог ума и постоји да бих употпунила свој утисак. Да би атмосфера била права. Да би тренутак деловао реално. Сцена из свакодневног живота: Школа, ђаци седе, свако у својој клупи. Пишу. У учионици је сваки глас замро. Ходником тутњи жагор ученика. С друге стране улице, људи ужурбано пролазе. Ја и даље немирно седим. Осврћем се. Постоје ли ови људи? Јесу ли они добри или лоши? Ако су добри, како ја да знам да су добри? Ово је мој ум, а ко сам ја да судим о томе?
Док пишем ово гледам у хемијску оловку. Можда то и није хемијска оловка већ пенкало, али ја сам желела да то буде хемијска оловка јер ми пенкалом увек испадне неуредно. Хоће ли бити читко и без флека, ако верујем да хоће? Дакле, одлучујем се за хемијску оловку.
А ти читаоче, да ли верујеш у хемијску оловку? Али не! Ако су све ове ствари измишљене онда си и ти! Зашто ми уопште треба неко да чита ово? Да ми помогне у схватању? Схватању чега? Ко треба то да схвати?
И да ли ја уопште постојим?

Други писмени задатак из српског језика 2010. године
Labels: 2 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Кажу, ближи се Нова година. Не примећујем то. Кажу, празнички дух већ увелико лебди ваздухом. Где, како?
Ближи се Нова година. Шта треба да представља? Нови почетак? Ако је почетак, шта је онда био крај? Где је нестао крај? Шта се тачно губи у крају? Навике можда? Младост? Време? Хоћемо ли бити паметнији, мудрији? За оптимисте је то нова прилика. Нова прилика да ураде све што нису у претходној години. Могућност исправљања многих грешака. За песимисте наилази још мучних периода. Удисање прљавог ваздуха заједно са осталим смртницима. Гушење које настаје посматрањем глупости. Никада краја тој тортури.
Правите ли планове? Прижељкујете ли промене? Промене околине, промене себе? Обећавате ли себи да ћете постати нова особа, да ћете избрисати негативан период окретањем новог листа? Можете ли се променити из корена? Да ли уопште сматрате да је то могуће? Или лажете себе како је могућ опрост, јер јелте, људи греше, а управо ви заслужујете нову прилику. Колико пута сте у свом животу били искрени према себи у неком критичном тренутку? Можете ли да избројите? Тврдите ли да сте одувек били објективни или само сада сматрате да је тренутак за тако нешто? Можда није ни сада. Можда је лакше убеђивати себе у нешто друго. Можда и нисте тако снажна особа као што сте мислили.
Да ли можете да направите списак свих ствари које код вас не ваљају? Аха! А ко сте ви, молићу лепо,  да одлучујете шта је исправно, а шта не? Мислите ли да можете да судите о свему? Све знате? Све можете? А ипак грешите. Нисте увек ви ти који контролишу ситуацију. Доћи ће и ред на вас да испаднете овца. Ма не брините се, има времена.
Не проналазите се у овом тексту? А ви сте имуни на грех? Нисам знала! Честитам! Само, како вам није досадно?
Греси умеју да буду и слатки.
Labels: 14 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
:)))

Labels: 7 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Ево последње моје последње песме. Једва сам је нашла, била записана у некој старој свесци. Нисам успела да јој дам адекватан назив. Никада ми наслови нису ишли. Нека за сада буде ''Политичка'': 


Статистика указује на погрешне изборе, 
погрешне вође, странце међу нама.
Скупштина нам пружа огавне призоре, 
посланици имају све мање срама.

Овај мало крадуцка ту и тамо,
онај необавештен са совом збори,
достојног нашег престола исмејавамо,
цео му народ неверну жену кори.

Инвестиције усмеравамо на погрешну страну,
своје младе наде склањамо у тмину.
Сами себи наносимо рану,
људи константно о запослењу брину.

Ал' Србија напред храбро корача,
завесу склања, открива се свету.
Добиће више одлучнијих гласача,
позитивном омладином да отресе сету!


Мај 2009. године
Labels: 3 Comments |
Reaktionen: 
Letnja Oluja
Исправка: Куку мени, куку вама.

***

Рођена сам у једној селендри. Али не! Немојте помислити да је та селендра направила од мене идиота! Не! Направила је ретарда! Да, да. То је утицај једне паланачке општине на младеж.
Чудим се сама себи како сам признала да сам ретард! Неки нови тренуци ? Опа! Упознајемо сами себе полако! 
Дакле, да се вратимо на селендру. Селендра је она права селенедра. Људи излазе, опажају, препричавају. Напијају се, серу, мамурају, па све тако у круг. Док завршавају средњу, фокусирани су само на одлазак из селендре. Неки се и заричу да се никад неће вратити! Одлазе, студирају, живе живот. Неки се прерано врате погнутих њушки, други испршени, трећи се и не врате. Али да ли мислите да ја, ретард, желим да се вратим? Апсолутно не! Ови смртници што лажу сами себе немају везе са мном! Ја има да одем и да се не вратим никад. Јер циљ није да одеш направиш нешто па се вратиш да се фалиш. Циљ је да се пењеш више и не осврћеш за собом. АЈ сад лепо то објасни овим такозваним интелектуалцима. Не мош! Лепо не мош! 
Можеш отићи из Паланке, али паланка остаје у теби.

***
Дођу ми тако некад жути минути. Добро ајде, није то само некад, већ мало чешће. Али нисам ја крива! Већ околина која ме наведе да реагујем бурно. Да, може се рећи да ја иначе за све реагујем бурно, али није то у овом случају. Не противи ми се! Ако кажем да сам била у праву била сам. Ко си ти да тврдиш супротно? Може ти се? Нека ти се може на неком другом месту, молим лепо. Шта ме је све изнервирало последњих пар дана? Шта није? Па шта мисли она багра тамо? Да може тако? Ееее, децо моја не знате ви с ким имате посла. 

Дебил намбр ван: Професор историје је донео касетофон да нам пусти оригинал песме ''Тамо далеко''. Док нас је уводио у причу, одељенски ''шмекер'' је дрндао касетофон, пребацио на радио и пуштао нашу дивну фолк музику. Глава ме је заболела. Профан, игнорише момка, драматично прича о почетку првог светског рата. Нико га не слуша наравно. Сети се да је понео и касетофон, покуша да пусти песму, међутим Јелена Карлеуша је и даље вриштала своју Инсомнију.''Па што дираш ово...'', плачним ће гласом профан. Могле су му се видети сузе у очима. Било ми га је помало жао. Али шта ћу, што је допустио овоме да чачка. Пусти он на једвите јаде. Како је то одузело доста времена, а приближавао се крај часу, профан се унервозио и покушавао да заврши своју лекцију. Звоно. Устајем прва. Зачу се урлик: ''Марија, седи доле сместа!'' Одговорим му да је звонило. Раздра се како њега не интересује да ли је звонило или није, да морам да седим јер је он тако рекао. Он ће мени да забрани право на велики одмор?! То сам му и рекла, међутим он је и даље викао. Шта има он да виче на мене? То није неопходно. Устала сам, кренула на одмор. Драо се: ''Стани сместа испред мене! Имаш 20 секунди да станеш испред мене! Овде стани!'' Ха? Да станем ту. Шта сам ја, куче да ми каже да станем ту. Окренем се, и изађем из учионице. Викао је за мном. Изнервирана сам. Одакле му идеја да може да диже тон на мене? Чему то? Враћам се с одмора, саопштавају ми да ме је уписао у напомени и да нисам на часу. Како може да ме упише да нисам била кад је звонило? Луд човек. Долази разредна. Питала је одељење како сам реаговала. Човек јој направио сцену. Деца, шта ће, одговарају да је стварно урлао на мене, али разредна јелте мора да реагује па ме послала на разговор код психолога. Испадох хулиган! Ха! Хулиган из гимназије :Ѕ Боже, с ким ја делим ваздух?

Дебил набр ту: Седим ти ја у нашој маленој учионици (отприлике 5х7m), читам нешто. И одједном ме деконцентриса звук наношења дезодоранса. Не прође ни ваљаних 5 секунди, одмах ме запахне јак мирис, који је допирао из поменуте бочице. Смрад обузе учионицу. Почела сам да кашљем, док је бес растао. Шта сам могла да урадим? Мајку ли им њихову. Они мене да гуше набијем их све на... Почела сам да се дерем, наравно: ''Ко се то мирисао у учионици? Јесте ли ви нормални?!''. Међутим, ова телад је само блејала у мене. Нико реч да каже. Упитам још више изнервиранија:''Како то да се ви не гушите? Или сте и у својим кућама навикли на смрад, па вам свеједно?!''. Смртници су коначно пустили глас, смета и њима, али не знају, јелте, ко је. Изађем из учионице видим једну гуску, упитам је смиреним тоном:''Је ли Ема, јеси ли ти стављала дезодоранс у учионици?'', међутим девојка је то већ радила и осетила мој гнев на својој кожи, па одговори како није луда да носи дезодоранс у школу. Она користи искључиво парфеме. Ништа, уђем ти ја лепо у учионицу, не могу да дишем иако су поотварали све прозоре. Овај кисели парфем ми се залепио за грло, боље да нисам дисала уопште, мања би траума била! Шта ћу, морам да глумим инквизитора. Мора багра да се научи реду иако је то немогуће, ал' ајде. Видим овде муле и даље не признају ко је. Добро, један ранац, други, трећи, Емин ранац... Аха! Ево смрдљивка! ''Је ли, Ема, што лажеш?'' Погледа ме она, искида се девојка од смеха:''Може ми се.'' Може ти се? Па ово је безобразлук. ''Што се не окупаш, него се смрдљошеш ту по учионици, гованце једно мало?'' Насмеја се она опет и одговори:''Нисам ја мало гованце, ја сам велико.'' На томе се завршило. о.О

Дебил набр три: Постим ове недеље. Да бих преживела часове, потребна ми је кафа. У околини школе се продаје само нес три у један, два у један и само нес. Међутим прве две комбинације садрже млеко, а трећа нема шећер. Из тог разлога кувам себи турску пре него што пођем у школу, лепо је понесем у некој теленор термос-шољи и нема проблема. Имали смо први час историју. Професор ме је питао јесам ли и даље љута на њега. Онда смо установили да је он добродушан а ја задрта. Па је онда рекао да сам му драга због драмске секције. Небитно. Пијем ти, ја дакле своју кафицу, читам нешто. Другарица поред учи географију. Једна се у гломазном капуту трти нешто испред наше клупе. Хтела би да прође, је л'. Очекујем да сачека мало да јој се направи пролаз (већ сам поменула да је учионица премала), међутим решила је она да се гура и гурајући своје дупе испред моје клупе обори моју шољу с кафом и књига из географије ни крива ни дужна, постаде мокра и браон боје. Реагујемо одмах, склањамо ствари, бришемо клупу марамицама. Ова тука само буљи у сто. Не проговара. Не обазирем се на њу, грабим сунђер да обришем сто. Све је отишло на под. Ова и даље ћути. Очекујем бар да каже:''Извини, случајно је.'' Међутим, она апсолутно игнорише ситуацију! Који је то шљам. Ма нема проблема! Малтретираћу је до краја средње кад год будем имала прилику, а имаћу сигурно. Тражиће та од мене нешто. Видеће она. Еее, не зна она којој се мазги замерила. 

***

Не памтим кад сам последњи пут написала песму. У ствари, мислим да је била једна прошле године, политичка. Штета. Не памтим ни када сам последњи пут написала неки фин текст. Обично се жалим на нешто, као што је овде случај. Не памтим када сам се последњи пут лудо провела. Увек ме неко или нешто изнервира. Не памтим када сам се последњи пут заљубила. У околини све сама деца, неозбиљна, површна. Не интересују ме такви. Не памтим када сам последњи пут била насмејана цео дан. Увек неко или нешто упропасти расположење. Не памтим када сам последњи пут помислила: ''Јао како је живот леп.'' Људи ме изнова разочаравају. 
Не памтим ни да сам скоро одустала. Како год било, увек идем даље, до краја. 

***

Дође ми тако неки чудан период. Такве брзо заборављам. А и оно што упамтим је у магли. Као да је битно. С разлогом заборављам. Мада, увек научим нешто из њих. Постарам се да се не понове. 

***

Е муке моје. Заборављате прво правило.  Да сам увек у праву.




П.С. Приложене слике су моје и само моје. Молим лепо.