Letnja Oluja
Демијан је рођен једног сунчаног дана, када је било време учења и поправљања оцена, у доба почетка тропских температура, као син лепотице Мазе.

Маза, највеличанственији пас у крају, је одувек имала пуно удварача. Њен стас је годинама привлачио пажњу, није било пса који није желео њу за партнерку. Међутим, била је избирљива, држала је до себе. Права заводница. Волела је да прошета улицом високо уздугнуте главе, не гледајући никога. Све очи би биле упрте у њу. Они одважни би пришли, молили је за мало пажње, на шта би она фркнула. Није се обазирала на патетичне мушкарце. Општила је само са мужјацима достојним ње. Све кучке из околине су јој завидиле, проклињале би ноћима своју судбину безличних луталица. Оне су биле те које би прихватале псе које би Маза одбила. Маза се није обазирала на неуспеле, живела је свој живот, лагодно колико би куче лагодно могло живети. Имала је кров над главом, храну и пре свега љубав. Веома несташна као мала, прерасла је у мудру женку. Научила је да поштује оно што има, да се радује ситницама. Године су пролазиле, она се није много мењала. Преживела је свакакве тренутке, и болести и повреде и коћења и велику навалу бува од којих су многи пси умирали. У својој десетој години живота, решила је да је опет време да има своју децу. Чекала је прави тренутак када породица не мотри на њу и истрчала у ноћ да задовољи свој нагон који ју је чинио нервозном недељама. Није морала много да чека, њен изабраник је већ био спреман... Након пар месеци, Маза је опет постала мајка. Ту почиње прича о малом Демијану.

Демијан је био веома мирна беба за разлику од брата и сестре. Они се нису дуго задржали у кући, али он је остао. Био је ненаметљив, волео је да се мази. Међутим кад је остао сам са мајком, схватио је да је једини мужјак у кући. Почео је да заводи ред. Није више било ћутљивог пса, сад је захтевао пажњу и знао је да ће је добити. Мудро је поступао, па га је породица задржала. Волео је свеж ваздух, ону траву испред куће, волео је да трчка по улици, да задиркује своју мајку. Да улети у кућу, поотвара сва врата, буде на тренутак помажен по глави и да опет трком истрчи напоље. Имао је ведар дух младића који тек открива лепоте овог света. Снежног дана, када се излазило напоље само по нужди, Демијан се играо са својим вршњацима. Онда је наишла Она. Звала је децу у кућу, да не назебу. Пожелео је да она позове и њега да и њега угреје. Њен лавеж га је опијао. Била је то његова прва комшиница, Бувица. Бувица, распуштеница, је била веома ситно куче. Ружњикава и мала, ал чисте душе и сјајне харизме. Није обратила пажњу на младог Демијана, за њу је он био само син њене старе пријатељице Мазе. Демијан им је ишао у госте често, трудио се да га она примети, да јој се свиди. Али без успеха. Постао је утучен. Скупио је некако храбрости да  упита своју мајку за савет. Маза му је објаснила да мора да се докаже као мушкарац, тако бива у њиховом свету. Чекао је своју прилику. Након пар дана стрпљивог ишчекивања, приметио је крупног, набуситог пса како агресивно прилази Бувици. Желео је да поведе неко дете са собом, не би ли се људи сажалили на штене и дали им хране. Бувица није желела такву судбину својој деци која су била сигурна с њом. Пас је наваљивао, чак и претио Бувици. Бес је растао у Демијану. Зар неко његову прву љубав, његову Бувицу да малтретира? Притрчао је и муњевито скочио на пса. Зачуо се јаук. Демијанови зуби су кидали врат искуснијег и старијег супарника. Након пар минута пас је побегао цвилећи, без освртања. Још увек дрхтећи од страха, Бувица погледа у Демијанове очи пуне чежње. Он је био њен спасилац, а деловао је тако младо, тако крхко. Коначно га је видела. То је било то.
Бувицино срце је сада припадало Демијану. 

Пост писан на основу истинитог догађаја.
<3
Демијан је име добио по Хесеовом Демијану. Препоручујем да прочитате, ако већ до сада нисте :)
Labels:
Reaktionen: 
9 Responses
  1. jungle queen Says:

    Slatko! Srce malo se zaljubio. Tako treba svako pravo muško da se ponaša ;)<3


  2. SydBarrett Says:

    Odrasta se, shvataju se stvari... Bilo bi baš lepo da postoji još puno Demijana, bar da ti dodju u krilo kada se prethodni izgubi u potrazi za večnoj ljubavi...


  3. Таман сам хтео да пишем пост о томе како су ми убили пса, али би то било јако глупо након оваквог твог поста.... Одлажем тему за следећу годину, кад прођу празници :) Поздрави Демијана :)


  4. Џангл: Све је то лепо, него мене запоставља :( Нема га више да дође да се мази. По цео дан напољу.
    Владо: Све је то лепо, ал ко ће то да рани? :D
    Стефане: Не глупирај се, напиши пост. Какве везе има овај мој с тим? :( Жао ми је због твог пса. Не знам како неко може да науди тако дивним створењима.


  5. SalleX Says:

    Divan tekst :)))) Bravo za Demijana! :D


  6. ТоМЦаа Says:

    Демијан је кул ¦D Супер текст!


  7. Демијан је мој мезимац! Ја сам интервенисала да баш њега оставимо, и дала му име по Хесеовом Демијану ;)
    Хвала :)


  8. Mica mala! Svaka mu čast! :D
    Imali smo i mi jednog takvog zeta. :) Ja čuvam dve ženske.


  9. Па да се зна чије је куче :D
    Јао имали смо и ми тако комшију што нам остављао своју децу на чување, сваке године!


Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.