Letnja Oluja
Постоји једно питање које имам прилику да чујем често, а које ме много нервира. Не знам ни како да одговорим особи која поставља такво питање, јер сигурно одговор неће схватити. Наравно да неће разумети, схватила сам то тек кад сам пар пута губила време дајући одговор. Након мог образложења би климнули главом, али би их поглед одавао да немају представу о чему причам. Сада такво питање игноришем, прелазим на другу тему. Ни то не буде увек најбоља опција, јер понеки оштроумнији то примете па и даље чачкају ту тему. Понадам се да ће ипак схватити, али опет погрешим.

Питање гласи: ''Колико ти плаћају?''

Откуд да неко мени поставља такво питање? Када се поведе разговор о хобијима поменем позориште. Да сам била у дечијој сцени 3 године и сад у омладинској 2. Да смо са неким представама наступали и по двадесет пута! Доста смо путовали, деца су била фина. Много сам волела то. Део кад се изађе на сцену са наученим текстом. Па увежбавање покрета. Костими! Ах! Па премијера! Рефлектор од кога крећу сузе на очи а треба да изговориш прву реченицу и започнеш представу! Тај тренутак треме што траје до краја те прве реченице! Наставак је нестваран. То више није глума, то није позориште, ту није публика, ту су само ликови, проживљавање догађаја! Прича тече даље, радња се развија! Понеки уздах публике те враћа на земљу, сетиш се да глумиш, да је то само твоја улога! Људи пажљиво слушају! Ишчекују! Прате твоје кораке, желе да те саслушају, да схвате. Налазе се и они у бајци, радују се с тобом, плачу с тобом! И на крају... Аплауз! Устају са осмесима на лицу, чекају поклон глумаца, тапшу непрекидно! На тренутак су заборавили на свој живот, на проблеме које их чекају, на своју сујету! Е то је успех!

И нађе се нека будала да ме пита да ли ми то неко плаћа. -.- За такво задовољство мене неко пита да ли ми плаћају. Сама помисао плаћања, да се све своди на новац ме убија у појам. А где је ту љубав према нечему? Улажем труд јер тако желим. Да не помињемо да је то аматерско позориште, да наравно нико не би ни плаћао детету. :Ѕ

Такође су ме питали да ли ми плаћају да пишем за новине. Хеј, па лист је тек основан! Бесплатан! Квалитетан! Тешко је да ти било ко објави текст негде, а ја сам имала срећу да будем у првој постави редакције. Ми смо основали тај лист у сарадњи са Канцеларијом за младе. Сама чињеница да се моје име нађе у њему, да људи воле моје текстове је довољно задовољство! Да желимо, могли бисмо и да лепо зарађујемо на њему. Циљ је да се пренесе порука младима! Да и ми имамо нешто да кажемо! Чак нам је општина платила, као редакцији превоз и карте за Егзит!
<3

И после ми дође неко да ме пита: ''Колико ти то плаћају?''
А колико теби плаћају зурење у фејсбук и играње каунтера?
Labels:
Reaktionen: 
10 Responses
  1. jungle queen Says:

    Sviđa mi se tekst! Kod nas je to ko dobar dan, ljudi su zaineteresovani samo za lovu. Uživancija i zadovoljstvo bez koristi, već ne postoji. I to ne zato što smo siromašni duhom, već što smo siromašni finansijski. Uostalom videćeš kad budeš zarađivala pare i živela samostalno :)


  2. Myth Says:

    Лепо. Немо' се нервираш Олујко. :)


  3. Џангл: Хвала! Знам, видећу. Само ми није јасно како ми пречесто постављају то питање а свесни су колико година имам.

    Мит:Зар није превише смело да ме у свом првом коментару тако називаш?


  4. ТоМЦаа Says:

    Искрено, тек сад видим овај текст испод наслова "Постави коментар".

    Људи све гледају кроз паре. И нико не разуме кад нешто урадим само зато што сам то хтео да урадим, без надокнаде... Године те ипак не спречавају да зарађујеш. Али љубав је љубав и ту новац не треба да се меша (мада није ни то тако лоше).


  5. O kako samo znam kako ti je :) da zlo bude veće, starija sam desetak godina od tebe...
    Sjajna je varijanta u kojoj zarađuješ radeći ono što najviše voliš, pa ne moraš da radiš nešto što ne želiš, ali da ljudima toliko smeta što to radiš i bez novca...mislim da se ne radi ni o čistom materijalizmu, već o radu i entuzijazmu - većinu ljudi ne zanima prvo i ne zna šta je drugo, a onda ih lično pogodi kad vide da ti znaš :)


  6. Потпуно си у праву! Једино што ме је ухватила туга док сам читао први део поста јер се плашим помисли да више никад нећу глумити :(( Искористи најбоље што можеш ово време које ти је остало у средњој јер се неке добре шансе пружају само за време средњошколског образовања. Баш бих волео да видим тај лист :) (Мада му је име могло бити мало маштовитије :))


  7. Валентина: Лепо објашњено!

    Стефане: Надам се да ће глума сама наћи пут до тебе, кад тад. ;)


  8. SMiliCa Says:

    Исто као кад би неко питао колико се плаћа блоговање :)
    Јако си ефектно описала сцену. Да, слажем се... Позориште нема цену! :)


  9. Управо тако!
    :) Позориште у <3


  10. Nikola Says:

    Lepo, svidža mi se. SAMO NASTAVI TAKO!!!!111!!


Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.