Letnja Oluja
Дезоријентисано корачајући по влажној трави, момак бледог лица и неуредне косе је покушавао да пређе на други крај неосветљеног врта. Повремено би загазио у жбуње и расекао би своје изношене панталоне. То би га још више уплашило и он би, спотичући се, журио још више. Осећао је да га снага полако издаје. Није имао представу од кога и зашто бежи. Једино је знао да је спас на крају овог језивог лавиринта. Кроз главу су му пролазиле свакојаке мисли. Све су биле усмерене у једном правцу, да настави даље без обзира на исход. Повремено би бацао поглед преко рамена и са страхом у очима посматрао како магла гута грање иза њега. Наједном се непробојна тама спусти на врт. Успаничено покуша да крене ка излазу али се саплете и паде. Осетио је туп бол у руци. ''Боже, помози ми.'', помислио је. ''Шта да радим? Упомоћ!'', изустио је веома тихо. Одједном зачу гласић, свилени опијајући цвркут, како тихо дозива: ''Дођи младићу, овамо... Овамо је пут којим треба поћи...'' Бојажљиво се окрену и виде како из трновитог жбуна прилази девојка нечујним кораком. Бујна коса испреплетана дивљим ружама је окруживала лице анђела. Доброта се огледала у дубини њеног погледа боје језера. Слобода је зрачила њом, а изнад је вијорила нада осветљавајући тло којим је газила својим маленим стопалима. Дечко је ошамућено зурио у њу док му се она примицала. Била је привиђење, дар са неба, трачак наде у овој мрачној ноћи. Добродушно му се насмеши и спусти руку на његову која истог тренутка зацели. Онда се окрену, подиже руке ка небесима и поче говорити језиком који није разумео. Снага обавијена чистотом испуни ваздух. Ноге јој се одвојише од тла. Лебдела је раширених руку, док је белим, наизглед слабашним шакама подизала таму. Док се магла повлачила, облаци се одвојише. Месечина засја величанствено. Светлост изби из ње након чега се грациозно примаче тлу. Опијен њеном појавом, хтео је нешто да заусти, али му она само лако спусти прст на уста, ухвати га за руку и поведе ка месту одакле је дошла. Док је корачала ка жбуну, на хладном тлу по коме је газила поче расти трава, разнобојно цвеће поче красити врт и момку се сада учини рајем. Када стигоше рече му: ''Псссст... Ово што си сада доживео мора само теби остати познато. Никоме немој причати о овом врту, нити о овом сусрету...'' Он је погледа пун наде: ''Хоћеш ли кренути са мном? Ти си мој спас...'' Девојка се слатко насмеши и прошапута: '' Не могу, ја сам овде да бих показала пут изгубљеним путницима попут тебе. Сада морам да идем...'' Почела је да се удаљава. Он крену за њом у намери да је ухвати и поведе са собом. Био би луд када би пропустио овакво божанство! Скупи руке да је привије уз себе али она само нестаде...
Одједном отвори очи. Био је наслоњен на груб камен, огромно дрво га је штитило од сунца. Протрљао је слепоочнице, сећајући се детаља претходне ноћи. Да ли је све то само сањао? Или је вила коју је срео била истинита? Спустио је поглед и угледао дивљу ружу поред дрвета.

Подигао ју је и ставио у џеп своје кошуље да му увек буде близу срца.
Labels: ,
Reaktionen: 
9 Responses

  1. jungle queen Says:

    Ideale čovek nikad ne može da dohvati rukom. Ali tu su da mu makar usmeravaju put :) LEpa priča, Lujo!


  2. Никола: Хвала и добродошао!

    Џангл: Управо тако! Сјајно речено ;) Хвала :*


  3. Јаооо, ко нам је то романтично расположен? :))) Или је ово само производ оне досаде од које си већ данима болесна? :) Лепо, у сваком случају!


  4. Lepa priča! Ideal i jeste idal dok je neuhvatljiv.
    Izdaleka samo sve ko zvezda sja,
    izdaleka samo divimo se svemu. D.M.


  5. Хвала Ивана! Добродошла! :)


  6. ТоМЦаа Says:

    Свилени опијајући цвркут ♥

    Била је потпуно истинита. :)


  7. Никола: Хвала и добродошао!

    Џангл: Управо тако! Сјајно речено ;) Хвала :*


  8. Ideale čovek nikad ne može da dohvati rukom. Ali tu su da mu makar usmeravaju put :) LEpa priča, Lujo!


Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.