Letnja Oluja
Време је пролазило. Њу то и није интересовало толико. Живела је одвојена од света, од буке, од људи. Желела је тако. Волела је тако. Њен мир је био све што је имала и све што јој је било потребно. Уживала је трчкајући сунчаним пољима, певајући радосно са птицама. Њена коса је била веома дуга и мека.
Ни сама није знала кад је пре порасла, али то и није било битно. Битно је било сунце, несебично сунце које је делило своју топлину са њом. Није мировала. Трчала је и трчала, ливадама, брежуљцима, купала се у оближњем језеру. Имала је снаге за све, као никад у животу. Осећала се опет младом, виталном. Није спавала, није ни морала. Искоришћавала је лепоту природе на сваки могући начин. Откако је доспела ту, није ни имала свест о постојању било ког другог људског бића сем ње. Она је била господарица свега. Срећна и опуштена, зацељивала је срце у овом чудноватом, савршеном свету. Није знала ни своје име, ни одакле је, има ли породицу. Није је ни занимало то. Време је проводила истражујући природу. А природа јој је понудила све. Шумске јагоде би биле одмах крај њене ноге ако би их пожелела, језеро би било мирно и топло ако би она скочила у њега. Када би пожелела потпуну тишину, цео животињски свет би заспао. Иако је носила само ланену белу хаљину, никад јој није било хладно. Увек је сијало сунце, увек је био дан. Кишу није волела тако да киша није ни постојала. Постојало је само пролеће. Насмејано, бујно пролеће.
Док је трчкала ка потоку не би ли попила мало воде, учинило јој се да види један облачић на небу. ''Али то је немогуће. Овде нема облака.'', помислила је. Погледала је мало боље, облака више није било. Умислила је. Продужила је дубље у шуму. Распоред дрвећа јој се чинио другачијим. Чак је и језеро било... ''Не, не, чекај, језеро је било тамо. Не овде. Како?'' Погледала је мало боље, али и даље није разумела. Кренула је да седне на пањ, и одједном се нашла на земљи. Пањ је био пет метара даље. ''Шта се овде дешава?'', мислила је успаничено. Почела је да се осврће око себе и увидела је како ништа није на свом месту. Тај пејзаж који је толико дуго волела, сада је био непознат. Изобличен. Тама се надви над шумом. Облаци испунише небо и мала кишица поче да пада. Преплашена, бежала је од капи кише, али није имала где да побегне. Њен свет, њен дивни свет је постајао туђ, а она није могла да утиче на то. Прва кап јој додирну раме и она врисну као опечена. Било је довољно десет секунди да буде потпуно мокра под налетом пљуска. Пала је на траву у агонији. Ово мучење није очекивала. ''Помозите ми!'' Али није било никог да јој помогне. Животиње су нестале, као да нису ни постојале. Тамо где је био поток, сада је само црнило. Мрак је почео да преовлађује, али је она и даље вриштала. Наједном зачу усхићен глас: ''Погледај је! Види како се помера!'' Туђ глас ју је преплашио. Толико дуго није чула ниједан. ''Пустите ме одавде! Шта је ово? Где сам ја??'' Викала је, али више нико није одговорао. Круг на коме је остала се сужавао а тама је све више навирала. Наједном поче да се тресе. Није више имала контролу ни над сопственим телом. Зачу се гром и више ништа није видела. ''То је то'', помисли.
Са муком је отворила очи. Над њом је стајала девојка, забринута и насмејана. ''Мама! Мама! Вратила си нам се!'' Девојка поче да је љуби и грли, међутим њој и даље ништа није било јасно. Зашто је ова девојка назива мајком? Где је сад? Ко је ово? Зашто је додирује? Зашто се осећа нејако? Имала је милион питања, али ниједно није изговорила. Само је тупо гледала испред себе. Зидови су били бели. Једноставни. Девојка се више није смејала. Сада је почела да плаче. Удаљила се разочарано. Дошао је старији мушкарац у белом мантилу. Опипао јој је пулс, уперио јој јаку лампу у очи. ''Реагује, да. '', рече записујући нешто. ''Како се зовете?'', упита. Жена га је гледала. Није разумела. ''Сећате ли се било чега? Несреће?'' Кад је поменуо реч несрећа, она осети неку језу како јој пролази телом. Затворила је очи, и вриснула. Слике су муњевито пролазиле. Она, у ауту, смеје се са мужем. Он јој говори како је боље да пожуре, спрема се невреме. Киша која пада. Пут се не види. Фарови уперени у њих. Тресак. Она вришти. Врела течност јој се слива низ главу. Он не говори ништа. Она виче, дозива га. Наступа тама. 
Сетила се. Свега се сетила. Сузе су јој кренуле на очи, а девојка дотрча. ''Мама, вратила си нам се. Дуго те није било и нис...'' Жена је прекиде: ''Колико је времена прошло од тада?'' Наста тишина. Девојка једва проговори: '' Три месеца...'' Зачу се јецај:'' А он? Је л добро?'' Девојка погну главу и спусти је на мајчино раме. 
''Не. Само си нам ти остала.''
Labels:
Reaktionen: 
2 Responses
  1. Myth Says:

    Kul. A što je nisi koknula? :)


  2. Не мора увек неко да умре на крају приче! :Р


Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.