Letnja Oluja

Беше то једно необично јутро. Јутро када сам се једва искобељала из кревета и спремила за школу. Јутро које ми је из куће деловало тмурно и одбојно. Јутро које ме је упозоравало да се обучем топло. Јутро када су кучићи излетели из куће и вратили се након само пола минута. 


Чим ме је запахнуо свеж ваздух тог јутра, осетила сам се боље. Цела успавана долина ми је била пријатна за посматрање. Сва је била лелујава и бела. Не, није пао снег. То се магла спустила на мочвару, уносећи осећај мистерије која се никад неће ни открити, јер наравно не постоји. Самим тим што је мртво море деловало другачије, била је за мене пријатна промена. 
Изашла сам из дворишта и лагано кренула улицом. Иза себе сам зачула тихо лупкање шапе о бетон. Маза је пожелела да ме испрати. Сместила се испред дворишта и достојанствено гледала како се удаљавам. Осврнула сам се пар пута, сваким кораком све мутније видећи њену лепу главу како гвири ка мени.  

Наставих даље. Преда мном се протезала мала пољана, смештена поред трошне пруге. Због густине магле, нисам могла да назрем крај пољане. Била сам усхићена тим призором. Тај монотони, избледели крај је деловао другачије. Као да ме на крају пољане чека неки други град, други људи, друга улица. Свуда око мене беше тајанствена свежина. Тада прође воз, који се брзо губио ка свом циљу. Једино је бука коју је проузроковао нарушавала новонастали мир. Његова црвена боја је била прекривена велом, деловала је испрано. ''Као да је и без магле воз сјајан и нов.'', помислих. Све око мене било је непривлачно, исувише познато. Сиромашне куће, оголело дрвеће, чак је и коров деловао обесхрабрено. 
Али поглед на наредних сто метара је уливао наду да ће иза те непробојне магле ипак уследити нешто ново. Можда ће излетети неки необични дечак румених образа који задовољно једе јабуку? Или ће, пак, мушкарац замишљено корачајући својим путем носити црвени пупољак руже? Можда ће наићи, држећи се за руке, насмејани, стари, брачни пар?
Али, оно што видим су две старије жене које бесно коментаришу поскупљење брашна и млека. Једну девојку умало не ударише кола јер је, заузета телефонирањем, несмотрено прелазила улицу. Жена туче уплакано дете вичући да се у обданиште мора ићи и да она увелико касни на посао. 
Не обазирем се. Веома су ми познати такви људи. Можда чак и превише познати. Своје дане преживљавају уз свакодневне, мале проблеме. Због недостатка храбрости остали су у мраку из ког не желе да изађу. Нису ни свесни да могу. Утопили су се у талог, правдајући себе да их је живот надвладао. А једина ствар која их спречава да напредују је кукавичлук. Убеђују себе да су им мале ствари довољне. ''А никад ми се људи нису привиђали бједнији него у тјескобном оквиру своје мале среће.''*

Прибилижавам се граду и примећујем да је магла све мање видљива. Готово да је више и нема. А тако ми се допала! Обећавала је, подстицала машту. А сада је ишчезла. За то кратко време ваздух је одисао понуђеним приликама које тек треба да се искористе. Указивао је на то да има наде. ''Вратите ми моју маглу! За мене још има времена!'', помислих. Узрујано убрзавајући корак, посматрам како јутро одмиче и како се све враћа у нормалу.
Градић наставља свој једнолични живот. 

*Владан Десница - ''Прољећа Ивана Галеба''
Labels:
Reaktionen: 
0 Responses

Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.