Letnja Oluja


Otkako sam se preselila, moj život je dobio potpuno drugačiju crtu. Osim jezičke barijere, koja me i dan danas frustrira jer ne mogu da objasnim uvek sve što hoću rečima kojim hoću, mogla sam uočiti i sitne nesporazume koji su nastajali samo zbog različitosti naših kultura.

Nemačka je vrlo lepa zemlja. Otvorena je za strance i pre svega naviknuta na njih. Nemci su tolerantni i svoje predrasude nikad neće pokazati, iako ih kao i svi imaju.

Ovaj narod je poznat po svojoj uvek prisutnoj učtivosti. Prilikom upoznavanja nove osobe će vam svako reći ''Drago mi je što smo se upoznali.'', nakon čega slede, zbog svake sitnice: ''Hvala.'' i ''Molim lepo.''. Takođe ne postoji manjak manira ni u najužem krugu porodice. Mi bismo rekli:''Daj taj hleb.'', dok bi se tako nešto ovde smatralo bezobrazlukom. Treba reći:''Da li bi mogao, molim te, da mi dodaš hleb?''



Kada su Nemci u pitanju, ostatak sveta ima predrasudu da su hladni. Ne bih ih nazvala hladnim, već distanciranim. Distanca je ovde vrlo bitna. Ceo odnos privatne sfere je drugačiji nego u drugim kulturama. Prema novim osobama su često u početku rezervisani. Fizički kontakt je smanjen na minimum i ne sme da se naruši rastojanje koje oni smatraju učtivim.

Kad je u pitanju slobodno vreme, ne daju da bilo ko na njega utiče. Svoje planove ne menjaju tako lako, a nezvani gosti nisu poželjni. Čak i kad vas pozovu u posetu na par dana, ne očekujte da se ceo dan posvete vama kao gostu. Njihova rutina i dalje teče neometano, bili vi tu ili ne.

Možda sve ovo zvuči kao kritika, ali ne, ovo je bilo samo objektivno izveštavanje. A sada kreće subjektivni deo.

Naime, moj cimer, inače Nemac, je slavio rođendan za vikend. Mnogo je gostiju došlo a par njih je kod nas i prespavalo jer su iz drugog kraja države. Posledni gost je trebalo da pokuša da uhvati voz i imao je samo 40 minuta da stigne. Dečko je prvi put u Hanoveru i ne može sam da se snađe, pa je pitao cimera kako može najbrže da stigne do glavne železničke stanice. Cimer mu nezainteresovano odgovori da čim izađe iz zgrade i krene ka glavnoj ulici treba da nađe prolaz za metro, vidi koji voz ide do centra i onda da se snađe nekako da preseda da bi stigao do glavne železničke.

Takvo negostoprimstvo me je izvelo iz takta:''Ne znam, mi Srbi kad imamo gosta koji ne poznaje grad, prvo ga dočekamo na stanici, a kad treba da ode odvedemo ga do perona i čekamo dok voz ne krene, pa tek tad idemo kući.'', rekoh. ''Često sam slušala da mnogi stranci za nas kažu da smo sjajni domaćini, a sad vidim i zašto.'' Opirao se jedno 10 minuta da ne zna zašto dramim, pa to je normalno tamo, pa ne može gost da očekuje da mu on i peva i tako u krug, dok ga, naravno, nisam ubedila da je red da ga isprati. A ubedila sam ga time što sam mu rekla da ću ja da ispratim njegovog druga jer ne mogu da shvatim taj bezobrazluk, što ga je naravno toliko posramilo da je ipak morao da popusti.


Možda Srbi nisu toliko učtivi i ne obaziru se toliko na bonton, ali su definitivno topliji i srdačniji narod. Nije bilo moje da se mešam, ali nisam ni mogla da se ne umešam.

Naravoučenije: Nismo mi uvek najlošiji kao što nas svi predstavljaju.






Reaktionen: 
1 Response
  1. Maleni Miš Says:

    Definitivno smo najsrdačniji i najmanje distancirani...mislim na Balkan uopšte. Moje iskustvo tokom višemesečnog življenja u New Yorku-na ulici ti se javljaju nepoznati ljudi, svi su ljubazni i uslužni, svi te ljube i kao fascinirani su tobom...ali odnosi ostaju površni jako. A pitanja su vezana za neke teme koje kod nas nisu najpristojnije-npr.pitanja o novcu, zaradi i slično.
    Zanimljiv ti je blog :) Čitaćemo se :D


Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.