Letnja Oluja

***

Zakoračivši u prostoriju, prodornim je pogledom prelazila preko usnulih lica, besno i neodobravajuće šibajući treptajima. Tražila je jedno određeno lice, koje nije pronašla, nakon čega su se vrata nezadovoljno za njom zatvorila, budeći sklupčane ljude na ledenom betonu.
Rekli su joj da je pronađen i da je na ovom brodu u nekoj od kabina. Ono što joj nije pravovremeno rečeno, je da kabina ima više od dvadeset i da nisu sigurni u kojoj je on tačno. Namrštena, marširala je od jedne do druge, kritikujući nesposobnost i lenjost posade. Polovinu je već proverila kad je čula neku buku pri kraju hodnika. U pokušaju bekstva je muškarac snažno odgurivao svoje tamničare. Otrgavši se, potrčao je u njenom pravcu dok su ostali pokušavali da ga savladaju. 
Osećala je da je to on. Mora biti on.
Ne zaustavljajući se, proleteo je pored nje poklonivši joj jedan prezriv pogled. Pogled koji će ona zauvek pamtiti i čije je značenje znala: Ti si sledeća. 


***

Iskoračivši iz diskoteke žurnim korakom se uputila ka ulici. Nalazila se pored reke, zbog čega joj je bilo hladnije nego inače. Ubrzala je, razmišljajući samo kako što pre da stigne kući. Ponoć je uveliko prošla i autobus je išao na svakih sat vremena. Taksija u blizini nije bilo, a broj centrale nije imala. Ne želeći da čeka autobus krenula je pešice. Prolazeći ulicama morala je da zaobilazi razne pijanice. Neki su vikali za njom da zastane i da neku paru, drugi je pak, zauzeti plakanjem o svojoj nesreći, ne bi ni primetili. Ona je krupnim koracima nastavljala ne obazirujući se na izgubljene duše što su ležale u snegu. Okrenuvši glavu pre prelaženja ulice, primeti muškarca koji je brzo išao iza nje. Nije želela da paniči pa je istim tempom kao i pre, nastavila da hoda. U neuspelom pokušaju da razbistri glavu, jedino što je mogla da čuje je neodustajući bat koraka iza sebe. Okrenula se jednom i uvidela da se rastojanje između njih smanjilo. Ubrzala je dok je zalazila u park. Smirivao ju je pogled na parove koji su takođe šetali tuda. Ako bude morala da vrišti, imaće i ko da čuje. Tap tap. Ali do kuće ima još samo 5 min. Tap tap. Telefon je težak i tvrd kao cigla, moći će njega da upotrebi u samoodbrani. Tap tap. Na semaforu je crveno. Sranje. Tap tap tap. Stiže. Tap tap. Zašto je i dalje crveno? Tap tap. Prokleti semafor!Tap tap. Jedna teška šaka joj se spušta na rame:
-Izvini ako sam te uplašio, slučajno idem istom rutom kao i ti. Da ne pomisliš da te pratim, ja samo želim da odem kući da spavam.
To je bio on. To su bile te oči koje je par vekova izbegavala. Ali u njima više nije bilo mržnje. Šta više, nije je ni prepoznao. Da li je to bio stvarno on? Morao je biti on. 
I zašto tek sad, nakon svih ovih godina?
Ništa joj nije bilo jasno osim da se zvao Maks i da je živeo jednu ulicu dalje od nje.  


***
Labels:
Reaktionen: 
0 Responses

Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.