Letnja Oluja
Često, inspirisana nekim skorašnjim događajem, poželim da napišem tekst. Prijavim se na blogger, otvorim stranu za pisanje i stanem. Razmišljam kako da počnem, prvu rečenicu ispravljam nekoliko puta i na kraju obrišem. Onda razmislim o temi koju sam htela da obradim i shvatim da nije za blog jer je isuviše lična. Ne želim da budem toliko izložena. Ali da li je uopšte moguće pisati, a ne biti izložen? 

Ideje potiču od nas, dakle inspirisane su našim iskustvima. Dolaze, svesno ili nesvesno, od našeg duševnog stanja. Tok priče koju pišemo usmerava naša trenutna energija. Kroz pisanje izražavamo svoje stavove i emocije. Koliko god da se trudili, ostajemo subjektivni. Ako smo subjektivni, pokazujemo fragmente sebe => izlažemo se. 


Šta ima loše u izlaganju? Apsolutno ništa. Samo izbegavanje otkrivanja govori dosta o meni trenutno. Ako objavim svoje trenutne misli, ljudi će to čitati. Nebitan je broj čitalaca, već sama činjenica da ću nekome dati prednost da me lakše analizira, što vodi ka tome da nemam više poverenja u ljude. Valjda sam previše puta davala prst, a oduzeta mi je cela šaka. 

Ovaj tekst smatram napretkom. U tako malo redova sam tako mnogo o sebi rekla. Ranije nisam imala problem da pišem o sebi. Ovaj blog je dokaz za to. Mnogi postovi su napisani u vidu dnevnika. Jedno vreme nisam uopšte imala potrebu da pišem. Sada ta potreba isplivava na momente, ali često ne uspevam da je zadovoljim. 

Volim moj blog. On predstavlja sve što sam bila, što jesam i što težim da budem. 
Moji snovi su često duboko u meni zatrpani, jer ih smatram neostvarivim. 

Ovim blogom ostvarujem jedan san - pišem.


Hvala što me čitate. 
4 Responses
  1. Džunglica Says:

    Sve si rekla, što ja ćutim :))


  2. E moja šiziko. Opusti se, kad skontaš da te ljudi pretežno vole i da ih pretežno boli patka za bilo koga (pa i tebe, jebiga), neće ti biti problem da se otvoriš. Kiss. <3


  3. Isti slučaj, jedan od razloga zbog kojih sam ja imao vrlo malo svojih tekstova.
    Ali polako i ja krećem. :)


  4. Maleni Miš Says:

    Slično i ja razmišljam na tu temu. Čini mi se da je svaka rečenica suviše lična i svaka misao razgolićujuća...I ne znam zašto mi je to zastrašujuće...mislim, niko to ne može da zloupotrebi, verujem da je retkima bitno da me zaista otkriju/upoznaju, a opet...zazirem od toga i kružim rečima naokolo


Постави коментар

Рејтуј пост ! Не може да шкоди.